Maćehinski odnos republičke vlasti prema Šapcu
Kao jedna od siromašnijih zemalja, sa bruto društvenim prihodom od 34,4 milijrdi evra, u Srbiji je veoma značajno koliko država pomaže lokalne samouprave. Međutim, jasnih, preciznih kriterijuma i podataka o transferima novca iz republike nema, a jedino je krajem 2015. godine nekako dospelo u javnost da su više od 30 gradova i opština dobile izvesna sredstva od države, naravno tamo gde je na vlasti SNS. Nikada nije objašnjeno po kom i kakvom kriterijumu. Šabac, kao jedini opozicioni grad, već duže vreme je trn u oku republičkoj vlasti. Pa je tako po gruboj proceni za protekle tri godine grad ostao uskraćen za oko milijardu dinara smanjenih transfera od države. Uz to, za ovo vreme država je ostala dužna gradu oko milion evra za podsticaj građevinarstva, kada je trebalo da se gradi bazen. Bazen je izgrađen, ali na osnovu municipalnih obveznica kojim se grad zadužio, ali država nikako ne pominje isplatu duga, jer 
Za razliku od republičkih vlasti Šabac ima izuzentnu saradnju sa Evropskom unijom kao i stranim diplomatama. Ovde je Evropska unija uložila više od 20 miliona evra u postrojenje za preradu otpadnih voda kao i otvaranje regionalne deponije. Međutim, pre nekoliko godina, baš povodom Svetskog dana ekologije Šabac je zvanično posetio tadašnji predstavnik EU Vensan Dežer, a nadležna ministarka za ekologiju Zorana Mihajlović nije našla za shodno da dođe u Šabac. Ali, prethodno je boravila u Šapcu isključivo u promociji svoje stranke SNS i razgovoru sa građanima. Još grublji bio je način na koji je bez obrazloženja izmeštena Uprava za agrarna plaćanja, jedina republička institucija u Šapcu, čime su poljoprivrednici u Srbiji uskraćeni za 175 miliona evra iz EU.
Iz gradskog budžeta najvidljivija su ulaganja u puteve kao i uređenje grada. Tako je za proteklih desetak godina asfaltirano oko 200 kilometara nekategorisanih puteva kao i oko stotinu kilometera lokalnih puteva. To je više nego što je bilo urađeno posle Drugog svetskog rata. S obzirom na druge gradove i opšine dobro je pomenuti da se ovde kvadratni metar asfalta plaća oko 12 evra. Šabac je uradio studiju izvodljivosti o izgradnji auto-puta do Rume, jer ovim pravcem dnevno prođe oko 15.000 vozila. Put bi koštao oko 130 miliona evra, sa novim mostom preko Save. Ali, o tome se ne izjašnjava republička vlast, ali su vidne ishitrene izjave o izgradnji puteva za BiH, Rumuniju, Crnu Goru, bez potrebnih studija i projekata.
Pored povećanja prihoda gradska uprava umnogome potencira štednju i efikasno poslovanje. Za to ima i međunarodni sertifikat ISO 9001 koji redovno kotroliše nemačka revizorska kuća TIF. Pa tako se ovde najbrže dobija upotrena dozvola, za sveg dva dana, dok se za dobijanje potrebnih dokumenta iz Službe katastra čeka četiri dana, što je najbrže u Srbiji. Novina u odnosu prema građanima i strankama da se ovde zahtevi završavaju preko objedinjenog šaltera, bez trčanja po raznim službama. U javnoj upravi, zajedno sa javnim preduzećima i ustanovama, radi oko 1.400 zaposlenih, što je i po najrigoroznijim merilima koje je utvrdila vlada za oko 120 radnika i službenika manje od dozvoljenog limita. Postignute su i značajne uštede: zatvoreni gradski bazen koštao je oko tri miliona evra, najeftinije u Srbiji, izgradnja potpuno arhitektonski novog i funkcinalnog gradskog trga iznela je svega oko 500.000 evra, objedinjene javne nabavke donele su uštedu od oko 40 miliona dinara. No za sve to, nikada nije stigla podrška ili pohvala od države, čak vlada nemušto ćutanje o značajnim inicijativama i za Srbiju. Pa tako duže vreme stoji projekat izgradnje auto-puta Ruma-Šabac koji bi se gradio kao koncesija i zašto postoji interesovanje velike kanadske korporacije. Ovaj način do sada nije korišćen, i uglavnom se auto-putevi i veliki infrastrukturni projekti grade skupim kreditima i poslovično uz angažovanje stranih predzeća. Tu je i projekat termoizolacija zgrada, a uštede u energiji su više od 30 odsto.
Naravno, za budžet i upravljanje gradom najvažnija je privredna sfera, gde je Šabac uložio više od 30 miliona evra u opremanje severozapadne industrijske zone. To je najveća zona u Srbiji, na 600 hektara od čega je 200 hektara namenjeno režimu tzv.slobodne zone. Ovde su do sada prisutne petnaestak što domaćih što stranih fimri, ali je simptomatično ponašanje republičkih organa. Tako su, na primer, pregovori gradskog rukovodstva sa japanskom koporacijom “Jazaki” počeli u februaru 2015. godine, i po dobrom poslovnom maniru o tome nije bilo reči u javnosti zbvog zahteva stranih partnera, sve do izjave premijera Vučića o toj investiciji pred izbore prošle godine. Istine radi svim silama naprednjaka se nastojalo da ta investicija ode u Kruševac, ali su ovde Japanci došli zbog dobrog poslovnog okruženja, efikasne gradske uprave i držanja zadate reči, i, naravno, geografskog položaja. Sve to rezultat je dugogodišnjih uloženih napora a Šabac je od NALED-a dobio sertifikat o izuzeno povoljnom poslovnom ambijentu. Zbog toga trenutno se pregovara sa desetak domaćih i stranih firmi, a već ove godine očekuje se zapošljavanje 1.900 radnika. To je, naravno, najznačniji izvor prihoda za budžet. A upravo iz budžeta se petina izdvaja za opremanje severozapadne radne tone, otvaranje nove kvantaške pijace kao i “Sava parka”, nove zelene ekološke i turističke oaze na 300 hekatra.
S druge strane šabački budžet je jedinstven što se ovde izdvaja sedam odsto za kulturu, što se ovde najviše u Srbiji daje za programe zapošljavanja – 73 miliona dinara, što se za socijalnu zaštitu i srodne programe daje oko 120 miliona inara, za poljoprivredu oko 80 miliona dinara, za sportske klubove oko sto milion dinara, za medijske projekte 40 miliona dinara… Onih milijardu i po dinara itekako bi dobro došlo za neki novi iskorak, jer se pokazalo da domaćinskim i racionalnim pristupom mnogo toga može da se postigne. Ono što je nerazumljivo je maćehinski odnos države, jer, pre svega, premijer Vučić ne trpi kohabitaciju, što je sasvim normalno u demokratskim društvima. Na primer sada u Italiji je 19 gradova, među njima i prestonica Rim, koji su praktična opozicija državnoj vlasti. U suštini svaka vlast, i državna i lokalna trebalo bi da bude u službi građana i napretka, a ne da se na jedan grub način dobre lokalne samouprave kažnjavaju, kao što je to Šabac ili Čajetina.