Tuga i opomena: 18 godina od ubistva Zorana Đinđića
Davno Srbija nije imala značajnijeg političkog delatnika od Zorana Đinđića, što je najprepoznatljivije po učinku potonjih vodećih političara. Čuveni Baja Pašić dobio je spomenik, mada je još za života bio tema brojnih osporavanja, a Zoran Đinđić još uvek nema spomneik u Boegradu iako ga je zaslužio po svojoj učinkovitosti i mučeničkoj sudbini. Iako u duboko podeljenoj i poniženoj Srbiji devedesetih godina prošlog veka nije imao veću podršku i popularnost, uspeo je da bude strateg političke i civilizacijske pobede nad Miloševićevim režimom i njegovim satrapima.
Uspeo je da poveže poslovičnu podeljenost i nesposobnost srpske opozicije, da ih ujedini u cilju korenite promene Srbije. Srbije koja je izgubila ratove, omražena u svetu, isterana iz Ujedinjenih nacija, bombardovana, osiromašena do gladi, mraka i restrikicija struje, zaustavljena u vremenu…Kako je Đinđić govorio Srbiji su potrebni temelji države, institucije na kojima počiva društvo država, i na to čeka dva veka. Nakon demokratskih promena 2000. godine Srbija se ubrzo vraća u Ujedinjene nacije, postaje respektabilan faktor u svetu, primera radi tu je i jedan ravnopravan razgovor Đinđića sa predsednikom SAD Džordžom Bušom… Ekonomski gledano Srbija tih prvih godina demokratske vlasti kao retko koja zemlja u tranziciji uspeva da poveća BDP, Londonski i Pariski klub opraštaju deo dugova, republička vlast omogućava isplatu zaostalih plata, penzija, socijalnih davanja što je država dugovala i do dve godine. Pored vraćanja devizne štednje država vraća čak i dugove nastale kod „Jezde i Dafine“, iako je to bila špekulativna štednja. Najvažnija uloga Zorana Đinđića bila je preduzimljivost, u svakom pogledu i za sve oblasti koje su u Srbiji mahom bile potonule.
Nažalost, Srbiji je smetala ta nadiruća pozitivna energija, najviše onom delu retrogradnih snaga koje ne daju da se izađe iz nacionalizma, mržnje, tradicionalizma…Počinioci atentata su poznati, i to državni vojnici koji su položili zakletvu, iz Jedinice za specijalne operacije od kojih su neki ogrezli u teški kriminal, a nalogodavci ubistva nisu traženi. Đinđić nije imao podršku tada najznačajnijeg političkog aktera, predsednika SRJ dr Vojislava Koštunice. Još prilikom štrajka predstavnika JSO na auto-putu kroz Beograd Koštunica je rekao da oni imaju pravo na štrajk. Uprkos svemu Đinđić je praktičlno bez zaštite išao i u Kulu, gde je stacionirana ova jedinica. Tajne službe i dalje su vršljale po ustaljenom redu, a i policija je zatajila u zaštiti premijera. Bilo je sve spremno za početak hapšenja zemunskog klana kao i drugih kriminalnih organizacija, ali to Zoran Đinđić nije dočekao. I kao vrhunac bestijalnosti Đinđić je ubijen na ulazu u Vladu Republike Srbije, 12. marta 2003. godine.
Nakon toga preduzeta je najopsežnija policijska akcija, “Sablja“, gde su razrešena brojna nedela i raskrinkane najveće kriminalne grupe. Međutim, na izborima krajem 2003. godine vlast osvaja DSS, koja uz pomoć G-17 plus i podršku SPS formira Vladu. Demokratska stranka se tek kasnije oporavila, preuzela glavne poluge vlasti, a njen tadašnji predsednik Boris Tadić dva puta je pobeđivao na predsedničkim izborima. Međutim, jasno je da je Srbija sa Zoranom Đinđićem izgubila motornu snagu i viziju neke bolje Srbije.
D.Eraković