Mediji u slobodnom padu
Iako je po evropskim principima proklamovano da se država povuče iz vlasništva nad medijima, u Srbiji je na velika vrata u Narodnoj skupštini predložen Zakon gde bi Telekom, kao državna firma, mogao da kupuje brojne medije. Već sada ih ima oko 20, ali uz svu državnu pomoć apetiti su nesagledivi. I to sve uprkos Medijskoj strategiji, usaglašenoj sa predstavnicima Evropske unije.
Ali, opet, po starom običaju vlast bi da ovu značajnu društvenu delatnost drži pod kontrolom. Uostalom, besomučnom privatizacijom uništeni su brojni mediji, najviše oni lokalni, a ovo je šlag na tortu koju je vlast pripremila. Vidi se to po apsolutnoj nadmoći države koja sa tobož nezavisnim regulatornm telom, REM-om, kontroliše one najvažnije, eketronske medije.
Uostalom, REM ne želi da kontroliše kada TV sa nacionalnom frekvencijom, pre svega PINK i HEPI, krše najposle Zakon o javnom informisanju, sa izlivima nasilja, primitivizma pa i pornografije, a ne sprovodi predloženu programsku šemu sa temama iz kulture ili programa za decu. Tu je i onaj najvažniji, javni servis, RTS i RTV, koji iako plaćen novcem svih posednika električnih brojila krši osnovne medijske postulate da objektivno, pravovremeno i celovito obaveštava građane o najvažnijim društvenim pitanjima.
Po grubim procenama oko 60 odsto građana se informiše preko televizija, nešto manje od deset odsto putem štampanih medija, a ostalo putem društvenih mreža. I ako su informacije neobjektivne, odnosno ako su u službi propagande režima, onda građani žive u pogrešnom svetu i u pogrešno vreme.
Gle čuda, na primer, upadljivo je bilo ćutanje RTS i ostalih TV sa nacionalnom frekvencijom o incidentu, blago rečeno, u Banjskoj, Jovanjici, upletenosti žandarma Vučkovića i sekretara Vlade Srbije Nedića u poslovima sa kriminalnim grupama…
Ili malo ko je mogao da se obavesti koliko košta auto put Šabac – Ruma, a ova cena je narasla tri puta od prvobitne procene, a poslovično studiozni inženjeri ne greše u proračunima i ciframa.
Ovako ovo uništavanje medija traje od sličnog zakona 1998, kada je ministar bio Aleksandar Vučić, i kada je, na primer izrečeno 59 drakonskih kazni za medije koji od toga nisu mogli da se oporave. Uz sve to najviše su istrpeli profesionani novinari, od proganjanja, javnog etiketiranja, do ubistava i oštrih pretnji. A kada prevlada ona druga strana, držača mikrofona, onda od novinarstva nema ništa, dok su građani u medijskom mraku.
D.Eraković
