Srpsko sretanje na Sretenje
Te 2001. godine, nakon demokratskih promena, pomalo ishitreno doneta je odluka da se kao Dan državnosti Srbije proglasi Sretenje, odnosno početak Prvog srpskog ustanka koji je podigao vožd Karađorđe 1804. godine. Takođe, slavi se donošenje Sretenjskog ustava 1835. godine, koji je ubrzo ukinut jer je bio isuviše liberalan za tadašnje prilike kao i za najveće sile. Prvi srpski ustanak označio je početak revolucije i oslobađanja od Turaka, ali se to desilo tek 1867. godine kada Turci napuštaju Srbiju, a zvanično Srbija je priznata kao država na Berlinskom kongresu 1878. godine. No, bilo kako bilo, Srbija se u novijoj istoriji od 1918. godine tek 2006.godine osamostalila, nakon odlaska Crne Gore iz nekadašnje zajednice država. Svaka država koja drži od sebe pre svega bi trebalo da ima puni suverenitet na svojoj teritoriji, ali to je to itekako upitno za južnu srpsku pokrajinu Kosovo i Metohiju. Baš u osvit Sretenja na Kosovu su održani izbori, gde je pravo glasa imalo više od 1,7 miliona birača, a u severnom delu pokrajine to pravo je imalo oko 43.000 Srba. Glasalo se po kosovskim zakonima, sa njihovim dokumentima, a još uvek predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije odgovorio na pitanje o prelasku elektroenergetske mreže u ruke prištinskih vlasti. Kao svaka država Ustav je temelj državnosti, a ovaj naš donet je naprečac 2006. godine, bez širih konsultacija i referenduma. Ali kakav god je – mora da se poštuje! No, ne poštuje ga ni prvi čovek države, predsednik Vučić. Pa tamo piše da spoljnu i unutašnju politiku vodi Vlada Srbije, piše da predsednik treba da oličava državno jedinstvo, piše da u Srbiji vlada vladivana prava, sloboda misli, izražavanja i medija… Toga jasno u ovoj Srbiji nema, predsednik je ovde sve i svja, on unapred osuđuje pre suda, iznosi detalje istrage ili neće da ih preda nadležnom tužilaštvu kao što su snimci na naplatnoj rampi u Boljevcu ili delovi presretnutih razgovora tokom njegovog prisluškivanja, on abolira osumnjičenog za ubistvo Olivera Ivanovića… I tako u krug, može mu se, jer Srbija nije ozbiljna država koja ima podelu vlasti, gde ne postoji opozicija u Parlamentu koji opet treba da kontroliše izvršnu vlast, niti je treća grana vlasti, sudstvo, samostalno… Ni ono što je garantovano Ustavom slobodni izbori, bez pritisaka i pretnji, ravnopravnost građana, nezavisne institucije kao Agencija za borbu protiv korupcije ili REM, e to u Srbiji ne funkcioniše. Kao kad se ugase kamere za vreme ubistava ili teškog kirminala. Ta rak rana razjeda državu, pa kako to da nijedna velika afera u kojoj se pominju državni organi i funkcioneri nije razrešena. Od afere „helikopter“ sa sedam žrtava, rušenja u Savamali, izgradnje restorana na vrhu Kopaonika, prebijanja protestanata protiv policijskog časa, do Krušika, Jovanjice, a od skora prisluškivanja predsednika i do kriminalne grupe Velimira Belovuka… Očigledno da je mnogo šta zatajilo, prevashodno od državne tužiteljke Zagorke Dolovac do ustavobranitelja, sudija Ustavnog suda, koji spavaju sve ovo vreme bezakonja, do ministara policije, Vojske, pravde… Po tome, eto, 217 godina od početka Ustanka Srbija još uvek nije zaokružila svoju državnost, još uvek nedostaju pravi atributi države, a svakako da je jedan od uzroka što, iako piše u Ustavu da je građanin nosilac suverenosti, taj građanin u najvećem broju slučajeva nije postao taj individuum, svestan svoje odgovornosti i prava, nego ostaje podanik.
Dragan Eraković