Dragi moji čitaoci, verovatno ste o mnogo čemu razmišljali i mnogo toga dobrog poželeli slušajući Luisa Armstronga u prelepoj pesmi “Kakav divan svet”.
A, ja? I ja bih da se probudim u, mislim i verujem, boljem svetu. Znam da to nije moguće, ali, eto, voleo bih. Silno.
U nekom drugom, našem svetu. U kome planetarno nema toliko toga što nas vekovima međusobno suprotstavlja ili čini neprijateljima. U kome se ljudi ne porede. Nepotrebno i po svaku cenu želeći da su bolji od onih pokraj sebe. Koji ne uživaju u tome što imaju nešto što drugi nemaju. Pitaju vas šta vi mislite, o onome o čemu oni odlučuju. Raduju se da vam nešto lepo učine, ili poklone, želeći da i vi tako isto mislite i živite. U kome je istina iznad lične koristi. Prevara se ne smatra veštinom. Uvažava pogled sa druge obale. Poštuje da postoji i neko posle nas. U svetu u kome se bavimo istorijom civilizacije, naučnih i umetničkih dostignuća. Umesto istorijom ratova i njihovih nepostojećih pobednika.
U svetu u kome je biti čovek iznad svega.
Da, ja bih da se ipak probudim u nekom drugom, iskrenijem i toplijem svetu. Znam da to nije moguće, ali, eto, voleo bih. Silno.
U kome su nam političari skromni, mudri i anonimni. Koji, sami, rado prepuštaju svoju ulogu drugima, znajući da niko nije nezamenjiv i bogom dan. Verujući da, to što oni rade, neko uvek može. Možda i bolje. Ne vređajući i gazeći one koji bi da ka zajedničkom dobru krenu drugim, različitim putevima. U kome se poštuje svako ko svoj posao radi najbolje što ume. U kome prvaci sveta ne žele da to budu do kraja života. Puštaju i druge da postanu prvaci. Da je najveća pobeda, pobediti sebe.
Svetu u kome su osmeh, prijateljstvo i ljubav.
Svetu običnih i jednostavnih. U kome živimo tiho, obavezno i rado puštajući druge da i oni žive. Jednostavno rečeno, a toliko teško ostvarivo. U kome se nepravda i krivica ne dokazuju na sudu, nego pokušavaju ne činiti. Priznaju. U kome nas niko ne ubeđuje da je samo on u pravu.
Svetu u kome su sunce, voda i vazduh.
U kome ljudi dobrim vraćaju svojoj i jedinoj planeti ono što im ova nesebično daje.
Siniša Mozetić, profesor u penziji