In memoriam
Dragi Zorane, osetio sam potrebu da se na ovaj način oprostim od tebe, komšije i prijatelja. Negde 2007. godine započelo je naše, u početku, temperirano približavanje i prijateljstvo, sa tvoje strane. Tek kasnije sam saznao šta je u pitanju. Nepoverenje prema novim licima. Kasnije si mi pričao da je to krenulo već prilikom prve posete Rimu. Imao si šabačku zabranu, koju si rešio u Beogradu. Stigao si u glavni grad obožavane Italije, i tamo sreo Dragoša Kalajića, već stanovnika Rima. I do kraja si ostao odan staroj Grčkoj i Rimu. Bio si ponosan što si omogućio majci i ocu, da leti provedu po mesec dana u Atini sa tobom. Čak si planirao da se, po povratku iz Stokholma, nastaniš u Atini zbog klime, ali nisi više hteo da učiš: Ja idem, ti ideš, … grčki.
Pričao si mi da si najviše voleo da budeš pozorišni režiser, bio si na daskama koje život znače u Šapcu, pričao mi Sloba glumac, ti potvrdio, sa ocem kao klinac dočekivao velikog Rakitina, bio epizodista u koprodukcijama koje su u vreme tvoga studiranja cvetale u Jugoslaviji. Snimak sa Suzanom Strazberg u Novom Sadu. Provodio vreme sa Milićem od Mačve, koji je bio na početku karijere, kao i sa Vladom Lalickim koji je bio scenograf u Ateljeu 212. I krenuo preko Nemačke u obećani grad svetlosti Pariz.
Ipak, put te je naneo na sever Evrope. Tamo si proveo dobar deo života. I planirao da otvoriš galeriju u Parizu, ili pak Beogradu. Ostalo je samo na snovima. Već kao mlad ušao si u svet sporta zajedno sa braćom Kostić (sa budućim advokatom već si bistrio filozofiju Artura Šopenhauera – i to sredinom ulice zbog Dežurnog uha). Boks koji ti je omogućio da vidiš Požarevac, Zagreb i Ljubljanu. Hotele Esplanadu i Slon. I kreneš u svet.
Govorio si da je život u pokretu, što si upražnjavao čitavog života. Obišao si mnoge destinacije, ali ne samo turistički, tražio si dublje naslage Grčke, Italije, Egipta, Persije, Tajlanda, Amerike, Dubaia… Ali ostao dosledan čivijaš pun duha i šale. Bio si vernik, poznavalac svetih knjiga, rukopisa svetih otaca. I sam si pisao pesme, priče koje sam imao prilke da pročitam. Bio si ponosan na svoju sestričinu koja je diplomirala svetsku književnost na Beogradskom Univerzitetu. Želeo si takođe da pored spomenute pozorišne režije, život posvetiš i studiranju književnosti. Ali, želje su jedno a stvarnost drugo. Takođe spominjao si mi i rođaka koji je notiran u knjizi dr Zorana Nenezića „Masoni“.
Morao sam ovo da napišem jer nema više: „Rukavina, da li si slobodan, dođi na kafu“. Nema, ali ostaje zajednički provedeno vreme u Šapcu ispred pozorišta, hotel „Sloboda“, „Euforija“ i mnogobrojne kafane, Ljuboviji – gde si mi pokazao rodnu kuću tasta našeg prijatelja Obrada Karavidića, čuvenog fudbalera Bobe Kovačevića, Sremskoj Mitrovici gde smo predstavljali tvoj film „Jerusalim“, gledali slike Vozarevića, posete Andrićgradu, galeriji Petra Lubarde, Mokroj Gori, Manasiji i Ravanici, Zrenjaninu i slikaru – grafičaru Ljubi Kokotoviću koji je izlagao u Madridu sa Pikasom i Dalijem, Beogradu i druženju sa profesorom Kostom Dimitrijevićem i režiserom Milanom Šarcem, kao i prvom suprugom poznatog filmskog režisera Miše Radivojevića. Nezaobilazan je Novi Sad, gde ti živi prijatelj iz Švedske Vuko, šivenje odela kod najpoznatijeg šnajdera majstor Mitketa, Beška, Inđija (zanimljiva epizoda sa Gocom Tržan i Mladenom Stefanovićem)…
Hvala ti još jednom za reči: Šta si ti Jovane učinio za kulturu Šapca i šire, a nisu te odveli ni na ručak? Hvala tebi Zorane za ručak i razgovore razumevanja. A ti bi citirao: „Nema idealne države, niti idealnog čoveka.“
Neka te anđeli i Bog čuvaju. Zbogom, tužan, a bogatiji za tvoje (očinsko) iskustvo. Život je kratak, ali trag od života je dug. Duboko si ostao u mojim sećanjima i mislima. Jovan Rukavina
