Među mnogim modernim utehama u Srbiji ima jedna veoma čudna uteha u tome da više ne moraš da se trudiš da budeš čovek. Dovoljno je da budeš, pa, normalan. A normalan čovek, leta Gospodnjeg 2026, zna svoje mesto: u centru sveta, naravno, okružen nesposobnima, nerazumnima i moralno sumnjivima.
Jer, krenimo redom: šta se danas od jednog pristojnog građanina očekuje? Pre svega, da kuka. Ali ne bilo kako. Kukanje mora biti artikulisano, redovno i dobro raspoređeno tokom dana. Jutarnja kafa traži lagano negodovanje: vreme, politika, cene. Do podneva se prelazi na kolege i sistem. Popodne je rezervisano za dublje, egzistencijalno kukanje: „ništa nema smisla“. Uveče, pred spavanje, lagana završnica: „sutra će biti još gore“. To daje strukturu danu, jednu vrstu unutrašnje discipline.
Ogovaranje, naravno, nije porok. To je socijalna veština. Ono gradi zajednicu. Kroz ogovaranje se prepoznajemo, povezujemo, uspostavljamo hijerarhiju. Ko ume da ogovara bez činjenica, ali sa uverenjem, e, taj vlada situacijom. Istina je, uostalom, precenjena kategorija. Ono što je važno jeste utisak.
Krivica? To je već zastareo koncept. Moderan čovek zna da krivica postoji, ali uvek kod drugih. Sistem je kriv. Društvo je krivo. Roditelji su krivi. Škola, država, istorija, vremenska prognoza,… sve ima svoju ulogu u velikom teatru odgovornosti, samo ti nemaš. Ti si, u najboljem slučaju, žrtva. A žrtva ima moralnu nadmoć. To je jedna od retkih valuta koja još nije inflatorna. Ili bar ne priznajemo da jeste.
Naravno, paralelno sa tim, neophodno je održavati sliku o sebi kao izuzetnom. Jer, ako već ništa ne funkcioniše, onda bar mora postojati jedna stabilna tačka. Ti. U tom smislu, samopouzdanje nije rezultat, već polazište. Nema potrebe da se dokazuje. Ono se podrazumeva. Svaki neuspeh je samo nesporazum. Svaka kritika — napad. Svaka tuđa prednost — nepravda.
Strpljenje je, inače, postalo sumnjiva osobina. Čekati znači priznati da nešto ne kontrolišeš. A ko bi to danas priznao? Želeti sve i odmah nije više hir, već logika sistema. Ako je sve dostupno na klik, zašto bi život bio izuzetak? Samo što život, za razliku od aplikacija, ne radi na ažuriranjima. Ali mi uporno pokušavamo da ga osvežimo, kao stranicu koja neće da se učita.
Drugi ljudi? Oni su tu uglavnom kao referentna tačka. Oni su tu da bismo videli koliko smo bolji. Njihove greške su jasne, njihove slabosti očigledne, njihove namere sumnjive. Sopstvene, naravno, ostaju u zoni nijansi, konteksta i „nije baš to tako kao što izgleda“. Pogled odozgo postao je prirodan položaj glave.
Insistiranje na sopstvenom mišljenju je, takođe, ključno. Dijalog podrazumeva rizik. Recimo da ćeš možda morati da promeniš stav. Zato je sigurnije ući u razgovor kao u rov: sa već pripremljenim argumentima, bez namere da se išta čuje. Slušanje je precenjeno. Čekanje reda da se govori, to je prava mera nekulture.
I na kraju, nipodaštavanje. Taj fini, suprilni mehanizam kojim sve oko sebe svodiš na meru sopstvene ravnodušnosti. Knjige? Ko to još čita. Znanje? Praktično beskorisno. Trud? Naivnost. Ideali? Dečja bolest. Na taj način svet postaje podnošljiv. Jer, ako ništa nije vredno, onda ni ti ne moraš ništa da daš.
I tako, korak po korak, postaješ normalan. Bez velikih odluka, bez drame. Samo malo po malo. Jedan ustupak lenjosti, jedno opravdanje više, jedan pogled odozgo duže nego što treba. I jednog dana se probudiš i shvatiš da više nema otpora. Da sve teče glatko. Da si se uklopio.
Možda je upravo tu problem. Ne u tome što je svet takav, već u tome što je postalo suviše lako biti takav sa njim.
Jer, ako je ovo normalno, onda je pitanje više nego jednostavno: šta je onda nenormalno? I da li smo spremni da to budemo.
Jovica Radović
