Duhovna vertikala – Srpski Termopili – Bitka za Jadar – Reinkarnacija zla – Zaveštanje i testament – Znamenje i opomena – Srbija nije na prodaju.
Duhovna vertikala
Sinovac Svetog Vladike Nikolaja – Episkop šabačko-valjevski Jovan Velimirović, jedan od najuglednijih srpskih vladika prošlog veka, upravljao je ovom eparhijom tri decenije (1960-1989). Bio sam njegov đakon, lični sekretar i sekretar Crkvenog suda i sa njim, za četrnaest godina (1975-1989) prokrstario celu eparhiju uzduž i popreko. Upoznao svaki put, puteljak, stazu… sve crkve i manastire, ratne spomenike, istoriju ratnih poprišta… upoznao mnoge ugledne ljude, ratne veterane, koji su svedočili o slavi i veličini severozapadnog prostora Srbije na kome su vojevane najslavnije bitke Prvog velikog svetskog rata – Cer, Gučevo, Mačkov Kamen, Kolubara… Pre njih od vremena Prvog srpskog ustanka: Svileuva, Mišar, Čokešina, Loznica, Ravnje, Dublje…
Vladika Jovan bio je vrsni istoričar, ugledni rektor i profesor brojnih generacija bogoslovije u Bitolju i Rakovici, autor nekoliko udžbenika istorije i odličan poznavalac prošlosti eparhije čiji je duhovni arhipastir bio. Kad bi putovali kroz neka od pomenutih istorijskih mesta, sa zanosom i neskrivenim ponosom pričao je o detaljima istorijskih događaja, junacima i herojima koji su stajali ispred svoje vojske i svog naroda. Iako rođenjem Valjevac, Jadar mu je bio najbliži srcu. Smatrao je da je to duhovno najzdraviji, i po prirodnim krasotama najlepši deo eparhije. Manastir Tronoša sa Tršićem i Loznicom, Vukom i Cvijićem bili su centar i duhovna vertikala njegove vizije severozapadne Srbije. Vajkao se i govorio sa gorčinom o fabrici Viskoza u Loznici i rudniku Zajača, kao o dva velika zagađivača ovog kraja.
Srpski Termopili
Vladika Jovan je dolinu Jadra nazivao „Srpskim Termopilima“. Smatrao je da celo to područje između Cera – Gučeva – Mačkovom Kamena, treba proglasiti za spomenički kompleks i nacionalni istorijski park prvoga reda. Govorio je da se u vojnim dokumentima sve slavne bitke na ovom području imenuju jednim nazivom: „Bitka na Jadru“. Cilj i pravac austrougarskog napada 1914. godine bila je dolina Jadra, sa planom da se njome, preko Osečine i Valjeva, prodre u „stomak“ Srbije, da se srpska vojska baci na kolena i prisili na kapitulaciju. Srpska vojska predvođena svojim Kraljem i slavnim vojvodama osujetila je planove crno-žute monarhije. Kao što je nekada malobrojna spartanska vojska predvođena kraljem Leonidom, u Termopilskom klancu 480. godine pre Hrista, zaustavila neuporedivo brojniju i jaču persijsku armadu predvođenu Kserksom I, slavna ratna epopeja ponovila se u dolini Jadra na početku HH veka. Vladika je sa dubokim uverenjem govorio da je dolina Jadra istorijski neuporedivo uzvišenija i značajnija od Termopilskog klanca.
Danas se u Srbiji vodi nova bitka za Jadar. Odbraniti i zaštititi istorijsku dolinu ove reke ovenčane ratnom slavom i pobedom, nije samo pitanje ekologije i etnologije, i nije pitanje politike već pre svega etike! Zbog te činjenice, kao sveštenik, pišem ove redove. I dobro je što je aktuelna srpska vlast to na isti način razumela i prihvatila, čula glas svog naroda i zaustavila varvarski čin nad istorijskim područjem prvoga reda srpskog naroda, koje se po značaju može samo meriti sa svetinjom Kosova polja i Gazimestana. Možemo li pretpostaviti kako bi se Srbi osećali da kosovski Albanci nešto slično započnu sa litijumom na Kosovu i ugroze veliko srpsko svetilište na Gazimestanu i dolinom Sitnice?
Reinkarnacija zla
Na području Podrinja i Jadra u ratnim operacijama 1914. godine, ostala je po zlu zapamćena „Vražja divizija“ u čijim redovima je protiv Srbije ratovao Josip Broz Tito. Poznata je činjenica da je jedna devojka iz Lešnice, kad je pomenuti došao na vlast 1945., prepoznala svoga silovatelja. Komunistički aktivisti zloglasne OZNE, začepili su joj usta, da nikada o tome više reč nije izustila. Da li nam je zlosrećna sudbina dodelila da se rvemo sa dve kontroverze? Misteriozni „doživotni predsednik“ kome se narod zaklinjao: „I posle Tita Tito“, izbrisan tokom vremena iz sećanja narodnog, doživeo je svoju reinkarnaciju u svetski kontroverznoj kompaniji, skoro iste ćudi, karaktera i prirode, i skoro istog imena – Tinto. Kakva tragična simetrija? Kompromitovana i nekredibilna kompanija, poznata je širom sveta po zlu, neposlovnosti, nepoštovanju ugovora, ugrožavanju života ljudi i celine ekosistema – biljnih i životinjskih vrsta. Kao iza novog biblijskog jahača apokalipse iza nje ostaju pustoš, bolest, zadah smrti i ratovi među državama i narodima.
Zaveštanje i testament
Rio Tinto, rekoh, nije pitanje politike već etike, morala, lične i svenarodne odgovornosti za sebe svoju zemlju, istoriju, prošlost, sadašnjost i budućnost. Kao mlad đakon služio sam u crkvi u Gornjim Nedeljicama povodom obnove i velikog jubileja ovog hrama posvećenog Svetom Georgiju, zaštitniku vojnika i ratnika, svih boraca za pravdu, istinu i slobodu. Nepregledna masa Jadrana okupila se oko svoje crkve. To je jedan od najtrajnijih utisaka koje nosim iz vremena moje đakonske službe. Narod je u litiji dočekao vladiku Jovana, noseći crkvene zastave, krstove, ikone… Te litije vekovima su prohodile sa molitvom i pesmom jadarskim poljima, osvećivale rodne njive i voćnjake, kropile osvećenom vodicom svaku stopu plodne zemlje, cveće i drveće, crva i mrava pod korom cerovom, molili se za pticu u gori i ribu u vodi, sa dubokom svešću i odgovornošću da svi zajedno, oslonjeni jedni na druge, žive i pevaju slavu Bogu i rodu… Bili vazda svesni da je zemlja kojom gaze plaćena krvlju najboljih srpskih sinova i da je njena tapija ispisana na nebu i na srcu… I kao vidljivi znak svoje vere, na džinovskim hrastovima kraj puteva i raskršća urezivali krstove kao znamenje, testament i zaveštanje budućim naraštajima, da brane čuvaju svoju zemlju kao zenicu oka. Istovremeno opominjali da je nisu nasledili od predaka već pozajmili od svojih potomaka i da je lepšu i srećniju predaju njima na čuvanje.
Znamenje i opomena
Na ekranima srpskih televizija prikazana je, nedavno, crvena voda u vodenim staništima u dolini Jadra. Spekulisalo se i nagađalo da li je to od bušotina Rio Tinta ili je u pitanju neka druga vrsta zagađenja. Oni koji gledaju pojave u prirodi duhovnim očima, videli su u vodi krv svojih predaka koja se u odsudnom času pojavila kao znamenje i opomena, „jer krvave reke svud su naše međe“, upozorava pesnik Jovan Dučić poručujući da je to međa preko koje se ne prelazi. To je ona međa, nebeska granica, za koju drugi pesnik Đura Jakšić kaže: „I samo dotle do tog kamena, do tog bedema – nogom ćeš stupit možda poganom! Drzneš li dalje, čućeš gromove…“ I zagrmeo je narodni revolt u odbrani svetinje svoje zemlje, temelja svoga identiteta, stavio do znanja da Srbija nije na prodaju ni po koju cenu, da sloboda na rodnoj grudi i pravo na opstanak svih živih Božjih stvorenja na njoj, nema pravo da ugrozi niko, ni u ime čega i ni po koju cenu.
Srbija nije na prodaju
Svodimo ovo rasuđivanje o jednoj ružnoj pojavi u našem javnom životu koja već mesecima i godinama bolno uznemirava sve i svakoga, sledećim zaključkom: Srpski narod doline Jadra i cele Srbije, nije duhovno ni materijalno siromašan ni ugrožen i nije spreman „da proda veru za večeru“. Na nedavnim protestima uputio je jasnu poruku kontroverznoj i nekredibilnoj kompaniji one reči koje je sveti apostol Petar uputio Simonu vraču koji je, po biblijskom svedočenju, hteo kupiti svetinju za novac: „Novci tvoji s tobom da budu na pogibao, što si pomislio da se dar Božji može dobiti za novce… jer te vidim da si u grkoj žuči i u svezi nepravde“ (Dela apostolska 8, 20-23). Vlast u Srbiji razumela je poruku i može biti ponosna na svoj narod. Visoki nivo narodne svesti i odgovornosti za svoju državu ne sme i ne može biti prezren i odbačen. Jer poruka i odluka naroda je jasna:
Srbija nije na prodaju!
Piše: Ljubomir Ranković