ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA
Na putu za Novi Sad, na komemorativni skup, koji će se održati 1. novembra, studenti i građani koji pešače iz brojnih mesta Srbije, stićiće i u Šabac. I kako to tradicija i čovečnost nalažu trebalo bi ih dočekati, ugostiti i obezbediti im smeštaj. Očekuje se da sutra uveče u grad Jevrema, Luke, Vinavera i naših potomaka stigne između 400 i 500 osoba, a možda i više mada je nebitno, što bi za grad koji ima preko sto hiljada ljudi trebala da bude sitnica. Ali i radost.
Naravno, ono što se očekivalo da je normalno, da se svi oni smeste u dve velike sportske hale Šabačke gimnazije i Ekonomske škole dovedeno je u pitanje jer su direktor i direktorka ovih škola, po nalogu čelnika grada angažovali privatno obezbeđenje da ih spreče u tome.
Zašto? Besmisleno je i postavljati ovo pitanje tim pre što to nisu jedini prostori u gradu gde bi se gosti mogli smestiti.
Naime, nekako baš između te dve škole nalaze se prostorije Kulturno umetničkog društva „Abrašević“ koje poseduje tri pristojne i tople sale sa malom kuhinjom i sanitarnim čvorom. Ima ona narodna „Gde čeljad nije besna ni kuća nije tesna“ pa verujem bi tu moglo da se smesti 150-200 gostiju i da gostima tu ne bi ništa falilo. Tim pre jer su baš članovi ovog društva mnogo puta u svojoj istoriji ugošćavali razne ljude iz celog sveta ali i bili ugošćavani pa bi trebali da znaju šta to znači.
Ako me ne iznenađuje što Željko Torbica, predsednik UO nije ove prostorije ponudo na uslugu gostima, jer se njegovo ponašanje i moglo ovako očekivati, ne mogu da razumem zašto se niko od članova tog Društva ovoga nije setio. Tim pre što su mnogi među njima danas studenti.
A baš oni bi morali da se sećaju šta im je pisac ovog teksta, koji je deset godina proveo u „Abraševiću“ govorio: „Ne znam i nije mi važno da li ćete naučiti dobro da igrate ali je važno da budete dobri drugovi i dobri ljudi“! I, evo, ovo im je prilika da pokažu da li su dobri ljudi postali.
Takođe, zanimljivo je da ni šabački vladika, gospodin Jerotej, nije ponudio crkvene prostorije putnicima namernicima koji u Šabac dolaze. A to bi bilo hrišćanski.
Treba napmenuti i to da Šabac ima Halu sportova „Zorka“ ili AIK, kako se to danas zove, ali i veliku salu u Sokolskom domu kojima po koalicionom sporazumu rukovodi Nemanja Pajić, predsednik Skupštine grada u kojima bi se gosti mogli smestiti. Međutim i on je ostao nem ili ponizan. Nazovite to kako vam je volja.
Sramota
Ovo što se jutros dogodilo, i što je u svet poslalo ružnu sliku o Šapcu, nije sramota samo gradonačelnika, jer on za sramotu i ne zna ni njegovih poslušnika već svih čestitih građana Šapca. I onih koji su u njemu rođeni i onih koji su u njega, kao izbeglice došli, bili primljeni i ostali.
Dakle, kao što možete videti, poštovani sugrađani, prostora za smeštaj ima i o tome ne bismo smeli da se raspravljamo. Prioritet bi trebao da bude na tome da sve one što u naš grad dođu što bolje ugostimo i da im ostanemo u lepom sećanju. A ne da nas pamte po našoj sramoti. I nesposobnosti.
Sećanje
Šabac je primio značajan broj jevrejskih izbeglica pre Drugog svetskog rata, posebno 1940. godine, kada je stiglo više od 1.000 izbeglica iz Nemačke, Čehoslovačke i Austrije.
Tako je u istoriji ostalo zabeleženo da je Šabac jedini grad u Evropi koji je u novembru 1940. godine primio izbegle Jevreje iz Srednje Evrope.
Tada se naši preci nisu plašili. A danas?
Neka pamet i razum pobede! Da mislite a ne da vreujete.
Ivan Kovačević
