Kažu, opozicijom (oppositio – suprotstavljenost) se nazivaju svi pojedinci, grupe ili organizacije koje su iz političkih ili ideoloških razloga suprotstavljene pojedincima, grupama ili organizacijama koje predstavljaju vlast, odnosno vladalući režim u nekoj državi.
Doktrinarno, uslov bez koga ne može (condition sine qua non) postojati dobra vlast, jeste dobra opozicija.
Postoje legalna i ilegalna, parlamentarna i vanparlamentarna opozicija. Sve ih je teorija valjano imenovala i objasnila.
Upitao sam sagovornika, kome je ova tematika bliža, vidi li je, i kakva je naša opozicija.
Reče mi, pokušavajući da se našali, trenutno je noć, pa opoziciju baš i ne vidi dobro. I kako nam nema dalje, dok se ne razdani.
Ko će to, i dokle da čeka, pitam se.
Politički sam laik, kao i većina nas, običnih ljudi. Sa kojima delim sledeće redove.
Bojim se da pojedinac, koji je iz ideoloških, a ne političkih razloga ili nekakve sebične koristi opozicionar, onaj koji samo želi valjanu vlast, ne odustane.
Tada opozicione grupe i organizacije više nemaju baš nikakve šanse ni da sačuvaju ugled, a kamoli da pobede.
Valjalo bi da se opozicija i noć u kojoj se ona dobro ne vidi, što pre raziđu. Makar ni to ne bilo dovoljno. Barem bilo jasnije ko je za šta odgovoran, zaslužan ili kriv.
Čini mi se, za kraj, da dve opozicije (barem dve), protiv jedne vlasti, nemaju, niti će ikada imati realne šanse za pobedu. A onda se postavlja pitanje opravdanosti razdvajanja, pa i smisla postojanja takve, razdvojene opozicije.
Osim ako ona ne postoji samo iz formalnih razloga, zarad nekakve prividne demokratije.
Sve ovo budi različite emocije.
One koji se trenutnom raduju, koji ne žele da ga znaju i poštuju, ipak bih podsetio na doktrinarni stav sa početka ovog teksta, po kome je uslov postojanja dobre vlasti – dobra opozicija.
I Platonovo, svevremeno, kako postoji samo jedno dobro, a to je znanje, i samo jedno zlo, a to je neznanje.
Ko je taj Platon?
Siniša Mozetić, profesor u penziji
