Rijaliti Srbija
Biju naši al’ biju i Turci! Naši studenti pumpaju bez prestanka, građani zboruju, protesti su na svakom ćošku naše male zajednice a vlast u panici pojačava represiju, luda kuća, šta reći. By the way, u Turskoj su masovne demonstracije, u Istambulu se okupilo skoro 3 (i slovima tri) miliona duša protiv diktatora Erdogana, a ovi domicilni „Turci“ u Srbiji, ta napredna družina razbojnika, je prešla na viši nivo nasilja koje je verbalno započeo a ko drugi nego Ali Baba Vučić i sada ubadaju noževima predstavnike Univerziteta, studente biju gde stignu kapuljaši poznati organima gonjenja, na miran i pristojan svet pucaju iz zvučnih topova i medijskih splačinarnica – Informer, Pink, Hepi uz sasluživanje RTS-a, ludilo na svakom koraku.
Sve ovo neće izaći na dobro. Ali, da budemo optimisti iako malo čim izazvani i da se nadamo da će studenti u prvom redu izgurati svoju priču do srećnog kraja. Njihova borba je prepoznata u celom civilizovanom svetu i nailazi na odobravanje i divljenje čak dok birokratija tzv. demokratskih država za sada ili ćuti ili se prave blesavi ili večeraju sa našim Firerom, bezbrižno kao da je sve u najboljem redu, normalno da normalnije ne može biti kao što je to nedavno učinila predsednica EK Ursula, nešto, nešto, Lajen.
Zato su novosadski studenti odlučili da biciklovima krenu put Strazbura (uz podršku studenata iz drugih univerzitetskih centara) i da prenesu evropskoj administraciji pravu istinu o stanju demokratije, vladavine prava i ljudskih sloboda u Srbiji a što je inače upravo ono što oni traže od ovdašnjih predstavnika vlasti na putu ka pridruživanju Evropskoj Uniji. Nominalni Šef mafije (pravi šefovi su u dubokoj senci) gubi tlo pod nogama, nervozan je i više ne može sve i da hoće da sakrije frustraciju koja ga muči kao herpes zbog masovnih protesta građana širom zemlje.
Njegove lokalne kabadahije gađaju jajima gde god da krenu, sa propagandnih štandova bivaju oterani kao mačke s jebišta, svuda su izviždani i ispljuvani, za naprednjačku fukaru nigde nema mira i spokoja. I ne sme ga ni biti. Represivni aparat uvežbavan više od decenije pokazuje ovih dana sve što zna i ume, sav svoj potencijal zla ali izgleda da im ističe veme, polako i sigurno. Borba je, kao što se kaže u pesmi, neprestana i može se dogoditi i da bude što biti ne može.
Niko sada ne može da proceni sa sigurnošću šta će dalje biti, sve je otvoreno i svi smo na otvorenom. I vlast, ogoljena do koske, i građani koji se bore protiv nje a za svoju decu i njihovu budućnost jer mračna prošlost je iza nas a sadašnjost je neizvesna. Utakmica traje već predugo ali igraće se najverovatnije i produžeci a ni penale ne treba isključiti iz ove jednačine kao rešenje ove situacije, zajebane po svim osnovama, u kojoj se nalazi srpsko društvo.
Biti spreman to je sve, rekao bi princ Hamlet. Pa budimo onda spremni i hrabri i nema nazad, samo napred.
U pobedu. „Ko ne skače taj je Ćaci“!
Piše: Dragan Karalazić
