Desi se pa učenik postavi pitanje na koje odgovor nije predviđen projektovanim planom i programom časova redovne nastave. Osnovano i nedaleko od onoga o čemu predmetni nastavnik trenutno govori. Nije dobro da pitanje ostane bez odgovora. A ni da se nepovratno potroši vreme predviđeno za obradu planiranog sadržaja.
Rešenje problema je u predviđenim časovima dodatne nastave.
Dodatna nastava i postoji za učenike koji mogu i žele da nauče više, te koji postavljaju neobična i mudra pitanja.
Sve ipak nije tako jednostavno.
Ako učenik skoro svakog dana ima sedam časova, na tom dodatnom, osmom, teško mu je da prati bilo kakav sadržaj, posebno taj dodatni, verovatno malo teži od uobičajenih.
U školama koje rade u dve smene često ne postoje ni prostor ni vreme za takve časove, koje bi svima odgovaralo.
Kako ne postoje republički planovi i programi dodatne nastave, koji bi verovatno većinom pokrili i odgovore na ta mudra i neobična pitanja, ne postoji ni prateća literatura. Time je predmetnim nastavnicima otežano davanje očekivanih i najboljim đacima dragocenih odgovora.
Previđenom organizacijom radnog angažovanja, predmetnom nastavniku se za pripremu časova dodatne nastave priznaje isto vreme kao i u redovnoj nastavi. Iskustvo neumoljivo pokazuje da to u ovakvim uslovima nije dovoljno.
Iz prethodno navedenog jasno je da nam je realizacija dodatne nastave “ni na nebu, ni na zemlji”, što se svakako može popraviti zajedničkim učešćem i dobrim namerama učenika, predmetnih nastavnika i službenika Ministarstva prosvete.
Predložio bih da se složene teme svih predmeta premeste u dodatnu nastavu. To bi obavezno moralo biti praćeno donetim planom i programom njihove realizacije, unetim u raspored časova. Kao i smanjenjem broja časova redovne nastave, u korist ove druge.
Kvalitetno pozicioniranje dodatne nastave u strategiji obrazovanja svakako je jedan od izazova moderne škole.
Da naši učenici budu ponosni građani sveta.