Rijaliti Srbija
Galama oko „konačnog“ rešenja statusa Kosova i Metohije ne jenjava, naprotiv. Svaka je šuša imala nešto da rekne na tu temu, naročito su glasne tzv. patriote sa tzv. desnice kojih se ni vojvoda Šešelj sa sve zarđalom kašikom ne bi postideo iz onih „olovnih“ vremena 90-ih godina prošlog veka. I on je tada pozivao u „boj za narod svoj“ sve na divanu čibuk pušeći dok je malog Acu (Vučića) cupkao na kolenu. Tako i danas ove nesreće u liku Boškića, Milice Zavetnice, Miloša, džaba mu diploma sa Sorbone kad nije u vinklu, Jovanovića predsednika Novog DSS-a i raznorazni „analitičari“ koji godinama ordiniraju po Pinku i Hepiju i kojekude, šire svoje domoljubne a nebulozne tlapnje o Kosovu, zavetu i svetoj zemlji, prepričavaju mitove i legende koje sa stvarnim istorijskim činjenicama a tek sa istinom, nedajbože, nemaju nikakve veze.
Dakle, niđe veze ali baš zato ove persone i dobijaju (da utvrdimo gradivo: godinama) prostor i vreme u javnosti da dodatno sluđuju ionako ne baš preterano inteligentni puk dok, gle gnjurca voda mu do… kolena, Nenadjebivi Vuk, naprednjački alfa mužjak, poslednjih dana priča neku sasvim drugu priču, valjda zbog dokumenta kojeg su mu isporučili svetski „velikaši“ a gde se nazire rešenje za Kosovo i beneficije za Srbiju ako taj papir potpiše neko sa naše strane kao i posledice koje će nastupiti ako odbijemo nemačko-francuski (evropski) plan.
Sav skrušen u poslednjem obraćanju, uprepodobljen i kao normalan, naš Predsednik govorio je sa gađenjem o onim pomenutim patriotama koji su u stvari „dobrovoljni davaoci tuđe krvi“ koji žele rat i zlo sopstvenoj državi, zaboravljajući pritom da je i on sam bio isti takav pre 30-ak godina kada je kao radikal širio ratnu propagandu po Hrvatskoj i BiH („sto muslimana za jednog ubijenog Srbina“) što je najviše naštetilo upravo Srbima sa tih prostora koji su se tako „odbranjeni“ i uz pomoć Njega i njegovih „srpskih radikala“ masovno iselili sa svojih vekovnih ognjišta. I još je rekao da nam se spremaju strašne stvari ako ne budemo, tj. ako On ne bude kooperativan i pristane da „naša južna pokrajina“ postane u dogledno vreme država u punom kapacitetu, sa sve stolicom u UN dok će Srbi koji žive na KiM dobiti Zajednicu srpskih opština da se njome zakite ili slikaju, po želji.
I hokus-pokus, nemamo više neprijatelje već dobijamo prve komšije i onda ćemo svi zajedno živeti dugo i srećno i ako Bog da i sreća junačka i u Evropskoj uniji, bez granica, administrativnih prelaza, šverca svega i svačega, dakle kao sav normalan (evropski) svet.
A-ha, tako to izgleda kada „evropski“ plan sastave braća Amerikanci koji su poznati kroz istoriju po svojoj suptilnoj diplomatiji (Koreja, Vijetnam, Kuba, Irak, Avganistan…).
Takozvana prava, demokratska i proevropska (prozapadna) a ovdašnja opozicija našla se ovim povodom u nebranom grožđu – ni njima se predloženi dokument ne sviđa (a nisu ga ni videli u izvornom obliku) ali je pitanje da li treba da svoje nezadovoljstvo javno obznane ili pak da ćute i puste Vučića da uradi šta bilo jer on jedini i zna šta se to tačno pregovara i šta piše između redova. Pa ako se razbije o tu stenu koju vekovima niko nije pomerio s mesta a što u prevodu znači da nam kosovski problem visi o vratu već jako dugo, predugo, onda dobro, moraće da „abdicira“ i eto upražnjenog trona možda baš za njih a ako, nekim čudom, uspešno reši stvar opet će biti dobro po državne interese a posledično i za građane i građanke zemlje Srbije.
Kakav god da bude epilog ove drame dugoročno neće biti sreće ni za Srbe ni za Albance na Kosovu i Metohiji. Šta vredi stanovnicima te teritorije ako se ona zvanično bude zvala Republika Kosovo (znači-država) ako budu, što već jesu i biće, najsiromašniji u Evropi, kada će odlaziti (bežati) „trbuhom za kruhom“ bilo gde po svetu da bi imali kakvu-takvu budućnost i život dostojan ljudi u 21-om veku na ovoj ludoj planeti.
Do sada su ludaci, uglavnom, vodili glavnu reč na ovim prostorima (a i šire, videti pod: Putin) i vidimo kako je to ispalo. Sada su se uključili i međunarodni posrednici koji su dobili zadatak od svojih glavešina da reše taj nerešivi problem, pa ko živ ko mrtav. A mi ćemo se ovde tom temom zabavljati još dugo vremena e da se ne bismo bavili onim što nam je zaista važno a to je kako živimo (preživljavamo) u ovakvoj zemlji gde se ne poštuju Ustav i zakoni, gde ne postoje institucije i gde nema ni slobodnih medija ni poštenih izbora, gde cene svega svakodnevno divljaju, sve poskupljuje a samo je naš goli život sve jevtiniji, gde su kriminalci srasli sa državom (i obratno) i više se ne zna ko je ko u opštoj gužvi, ono što jedino znamo kao mali, obični, građani je da nas niko nizašta ne zarezuje niti pita a ni mi nismo baš preterano radoznali, radije ćutimo i trpimo.
I tako pokorni i jadni tek ponekad se malo prenemo iz indukovane kome te uzviknemo: Kosovo je srce Srbije!, na stadionima i po kafanama, po udobnim kabinetima ili u sebi i za sebe a u anketama većinski kažemo da nikada ne bismo dali Kosovo za ulazak u EU i taj standard a zapravo, da se ne lažemo, ista ta većina bi i rođenu majku prodala za 100 evrića kada bi to neko ponudio.
Ovom našem vrhovnom Deliji je ponuđen ozloglašeni papir pa neka ga (ne)potpiše ako sme. Našu lažnu istoriju, naše mitove i legende, nama sirotinji raji ionako niko, nikada, ne može da oduzme.
Piše: Dragan Karalazić