SUSRETANJA
Životna priča Ljiljane Bugarčić iz Mišara, sitne i pričljive ženice koja se bavi poljoprivredom, sasvim je neobična. Plemenitost je njeno drugo ime, jer već godinama pomaže nevoljnima. Dobrotu, kaže, nasledila je od bake po majci koju nije upoznala. Govorili su joj da nije imala previše, ali je sve delila sa onima koji su imali još manje. A svoju „ulogu“ humanitarke, po bakinom primeru i ličnom izboru, uz kafu i blagi osmeh, ovako nam objasni:
– Život mi nameštao da blizu mene žive uglavnom žene u nevolji i izbeglice pa me evo i u novine doveo. U mojoj blizini je i pravnica Ljiljana Todorović iz Jelenče, o kojoj su „Podrinske novine“ pisale u septembru 2022. godine. Ona najbolje zna da nevoljnima pritičem od nesrećne 1992. godine. Prva baka kojoj sam pomagala bila je Dragoslava, rodom iz Orovice kod Ljubovije, koja mi jednog dana poverila da će se ubiti jer nema ni za hleb. Odvratila sam je od strašne namere, i sve dok nije umrla sa njom sam delila sve. Njen život bio je moja briga. Pazila sam je kao rođenu i poštovala, a ona je govorila da sam joj ćerka.
Plemenita Mišarka pomagala je i ženi, koja je imala porodicu i čije ime ne želi da otkrije. Punih sedam godina, kaže, dolazila je kod nje na doručak i ručak. Treća baka kojoj je pritekla bila je izbeglica iz Petrinje, smeštena u kućicu bez struje i vode. Otišla je da je poseti, a onda poklonila sve što je domaćinstvu nužno, kućicu okrečila, i svakodnevno bila uz nju sve dok se nije vratila u Hrvatsku. I drugim izbeglicama je priticala, i iz svoje bašte davala im pune kofe paradajza.
„Nisam ja njima crkvu podigla, ali sam im od duše u svemu pomogla. Materijalno meni nikada nije bilo važno. Ako sam imala pet džempera – tri bih poklonila, šta će mi svi!?“ Humanost i dobra činjenja ovako objašnjava skromna Mišarka, ponosna što je „povukla“ na baku Danicu koja je ceo život tuđu decu i siročiće oblačila i hranila, gledala ih kao svoju ćerku, a umrla kada se približila stotoj.
Ljiljana Bugarčić rodila se u Gornjoj Vranjskoj, 29. juna 1953. godine, u siromašnoj i časnoj porodici Borke i Tome Mitrovića. Unuka je solunca, i ćerka čoveka koji je posle Drugog svetskog rata bio matičar i osam godina odbornik. Odrasla je uz brata Živana (1948), a roditelji su ih prvo naučili da poštuju starije, da ne lažu i ne kradu. Osmogodišnju školu učila je u rodnom selu, i pet razreda bila odlična a tri vrlo dobra. Zbog materijalnih neprilika školovanje nije mogla da nastavi i da kao medicinska sestra pomaže starima i nemoćnima. Završila je kurs za šivenje, a diplomu majstorice Jovanke Berić čuva i danas.
Kada se 1970. udala za Mišarca Veroljuba Bugarčića roditelji su „morali da potpišu“ da bi se venčala, jer je imala samo 17,5 godina. Sa mužem je otišla u Francusku, u gradić Klermon Ferau kod Sent Etjena, ona da šije a on da radi u Mišelinu. Tu im se 1972. rodila jedinica Gordana, a kada je devojčica napunila 10 godina vratili su se u Mišar. Podigli su kuću, kupili 3 ha zemlje, traktor i sve priključne mašine. Ljiljana se oprostila od šivenja i posvetila bašti i poljoprivredi, a Veroljub je 26 godina radio u Belim limovima i 18 meseci taksirao.
– Imala sam srećan brak. Moj muž bio je mnogo dobar čovek, porodičan i pošten. Zajedno su proživeli 44 godine i nikada se nismo posvađali. Poštovali smo se i dogovarali, a počeli smo od kašike i viljuške. Skućili smo se i iškolovali ćerku, a sve što smo stvorili stvorili smo u slozi. Naša Gordana je završila trgovinu i radi u Vladimircima u fabrici obuće, a 1998. dobila je ćerku Branku. Unuka je moj ponos i dika, nikada njih nije osramotila. Govori tri strana jezika, engleski, španski i turski, a služi se sa još dva. Imala je samo 14 meseci kada ju je otac ostavio i već 14 godina nije ga videla, priča Ljiljana.
Danas je Branka Bugarčić student treće godine medicine u Novom Sadu i niže desetke. Najviše ocene imala je i u Šabačkoj gimnaziji, a svoju baku redovno izveštava o studentskim uspesima. Od smrti muža, koji je iznenada umro 2014. godine, Ljiljana Bugarčić živi za „kuću, ćerku i unuku“. Tvrdi da neostvarenih želja nema, i da jedino sanja diplomu svoje doktorice. Još čuva njen crtež iz pačje škole, na kojem je neveštom dečjom rukom nacrtala ženu sa slušalicama oko vrata jer je još tada znala šta će da bude.
Mišarka, neobične sudbine, kao porodični penzioner, ovih dana je postala član Gradske organizacije invalida rada i invalidskih penzionera Šapca. A razgovor za novine, završila je rečenicom: „Ja sam srećna i mnogo bogata žena, a bogatstvo je – za mene – biti dobar čovek i pomoći svakome u nevolji!“ Očigledno, plemenitost je redak cvet i – niče iz duše!
Živana Vojinović
Fotografija:Ljiljana Bugarčić, nekada i sada