Novi roman mr Slobodana Lala Smiljanića: O Mačvi u prošlom veku
„Mačvanka“ je na neki način produžetak priče o Velikom proti. U Belotiću od 550 kućnih domaćinstava postoji 77 kuća Smiljanića. Oni su se baš od prote, od njegove majke Smiljane razgranali i formirali posebne loze…“
Ovim rečima priču o svojoj „Mačvanki“ započinje poznati šabački advokat, magistar pravnih nauka, Slobodan Lale Smiljanić… A, isključivo o svojoj lozi, na više od 500 strana, u 40 poglavlja, priča kroz sudbinu svoje tetke Krstine Stanković, Jeje (devojačko Smiljanić), kroz sudbinu sedmoro dece konjičkog podnarednika Mihaila Smiljanića, i supruge mu Živane… Kad je otac Mihailo krenuo u prvi Balkanski rat najstarija Krstina imala je 14 godina, a amanet od oca je bio da „povede računa o ostalima“… „Ova hrabra žena je bila u srži svih zbivanja, a naročito tokom oba svetska rata. Ona se za sve pitala i na nju su se svi Smiljanići, koji potiču od Begića, oslanjali… „ Bila je izuzetno vredna, sve je znala da uradi, u svemu da se snađe, njena reč se slušala…
Svrha ovog romana nije vređanje ni omalovažavanje pojedinih izdanaka loze Smiljanića, već isključivo precizno i istini verno iznošenje podataka o istoriji jedne porodice. Autor je izneo proverene podatke i činjenice o događajima kojima je lično prisustvovao ili o kojima su mu svedočile osobe od ugleda, i u čiji se sud može pouzdati…
(Iz Napomene autora)
„Lik Krstine dat je svestrano, u svim vezama i odnosima, porodičnim, ličnim, društvenim i u velikom broju životnih situacija…“ U „Mačvanki“ se nižu detaljni opisi mačvanskog sela, običaja, društvenih kretanja… Detaljan je opis Krstinine braće, sestre, kako su odrastali, kako su formirali svoje porodice, njihovih značajnih događaja, porodičnih deoba i šta ih je sve pratilo ( a bilo je svega)… Otac Mihailo, u Četvrtom konjičkom puku Prve srpske armije, prolazi kroz bitke na Kumanovu i Bregalnici, potom i na Suvoboru i Kolubari, ali u oktobru 1915. godine smrtno strada u napadu Nemaca u selu Drenovac kod Paraćina…. Za izuzetne zasluge dobio je orden Karađorđeve zvezde sa mačevima… Majka Živana umire na porođaju, a na Krstinu se svalio sav teret odgovornosti za porodicu…
„ … Sudbine običnih ljudi i njihove svakodnevne životne priče, uticaj krupnih istorijskih dešavanja na mikroplanu, lično autorovo iskustvo koje neskriveno pretače u svoje delo, pa do neizostavne prisutnosti i tumačenja mističnih pojava, poput snova, slutnji, predskazanja, kojima se stavlja do znanja uticaj viših sila na ljude i njihove sudbine. Sve su to uobičajeni elementi stvaralaštva Slobodana Lala Smiljanića… „ „ Autor je Mačvanku, kao prevashodno porodični roman, stvorio na temeljima onoga što je čuo, ali i sopstvenim iskustvima, sve zajedno uobličenim u pitku naraciju nemenjenu najširem krugu čitalaca. Iz toga možemo reći da je roman ispunio zahtev za autentičnošću, što je sa kombinacijom autorove mašte, siguran put do čitalaca kojima se ovakav književni žanr dopada…“
(Iz recenzije Dejana Živanovića, master istoričara)
Pri čitanju naprosto se upijaju detalji… Kad Krstina (na početku Prvog svetskog rata), sa braćom i sestrom, volovskom zapregom ide prema Valjevu, da traži oca… Kad na putu pomaže ranjenom austro-ugarskom vojniku… Kad, kao najpametnija i najzgodnija devojka biva deo delegacije koja u Belotiću dočekuje kralja Aleksandra i kraljicu Mariju, na njegovom putu ka Prnjavoru… U romanu sve se svodi na njenu borbu da očuva porodicu, da se deca izvedu na put (neki umiru, jer je posle prvog i sve do kraja drugog svetskog rata harala tuberkuloza); red i mir u kući bili su osnovno pravilo… „Mačvanka“ donosi i detaljan opis Belotića, kao sinonima za sva mačvanska sela, zatim života u porodičnim zadrugama, brojnih običaja, ali, i „priču o nama“, kada se krajem Prvog svetskog rata porodice odvajaju i postaju samostalne, deobe (među najbližima) dovode do svađa oko imovine i nasledstva, laži, zavisti, dugovanja, mržnje, nepoštovanja usmenih dogovora, ali i „otvaranja duše“ zbog griže savesti… Tu je i najdirektnija priča o autorovoj porodici…Deo njegovog kazivanja su i imaginarne pojave i pitanje „da li verovati da postoji nešto natprirodno što upravlja ljudskim životom“?!
„… Iz istorijskih sadržaja romana vidi se da Slobodan Lale Smiljanić ima osećanje istorijske prošlosti, poznaje društvene naravi, obrasce mišljenja i ponašanja u seoskoj sredini, ruralnu kulturu i duh epohe kojoj ličnosti i događaji u romanu pripadaju. Iako u društveno-istorijskim sadržajima roman sadrži određene fikcije, deluje kao što su se stvarno dogodili. Brojnim sadržajima u romanu pisac nastoji da kod čitaoca razvije sentiment ljubavi prema događajima i ličnostima iz istorije Srbije, čime doprinosi razvoju nacionalnih osećanja, nacionalne svesti i nacionalnog ponosa.“
(Putovanja kroz vreme porodice Smiljanić, Milan M. Mišković)
-Običaje, neke seoske začkoljice, sitne detalje koji mnogo znače, to sam opisivao; o tadašnjem životu, shvatanjima, naravima. Kakvi su ljudi bili, kako su se nosili, kako su živeli, kakvi su to karakteri… To je period od 1897. godine , kada se Krstina rodila, sve do dvehiljadite, kada je moja majka umrla; ceo taj period od sto godina. Nisam želeo da to pišem samo kao autobiografsku knjigu. Ne bi bilo ovako interesantno. Želeo sam da obuhvatim sva ta društvena kretanja, te društvene pojave, kako su ljudi živeli, da dam svu tu širinu“ – o „Mačvanki“ govori autor Slobodan Lale Smiljanić. Mačvanka, u liku Krstine, simbol je svih žena Mačve…
Penzija nije kraj života, već novi početak
Jedanaestog novembra Slobodan Lale Smiljanić napunio je životnih sedamdeset sedam godina, a 12.decembra pedeset tri godine radnog staža. Sudija je bio, od šezdeset devete, punih 26 godina, nakon toga, i dan danas, u advokaturi je. U penziju zvanično je otišao 1994.godine…
-Odlaskom u penziju shvatio sam da mi je nedovoljan samo advokatski posao (nisam ja jedini advokat u gradu)… Da ne bih „gubio vreme“ počeo sam da pišem knjige, romane ( i kao gimnazijalac bio sam talentovan). Cilj mi je bio da razvijam mozak, da bude aktivan, da se održi (mozak ne može da ne funkcioniše, mora stalno da bude u radu)… Ja imam oslabljeni vid, ja tebe vidim, ali crte ne, i sluh je oslabljen… Šta sam trebao, da se predam apatiji, da jaučem… Mnogo je važno održavanje i psihičke i fizičke kondicije. Moja poruka za sve, posebno one sa zdravstvenim problemima je da se nikada ne predaju, da budu pozitivni, nasmejani, orni za rad, da se bave nečim korisnim… Ja se ponašam kao da je sve u redu. To je velika, dobra poruka za svakoga…“
Naučio je Slobodan i da sam radi na kompjuteru… U svemu neizmerna podrška i pomoć su od supruge Gordane. Do sad je napisao jedanaest knjiga, nedavno je predao projekat novog rukopisa – ranjenik sa Karaule Košare… Uz osmeh veli:
-Jesam u penziji, ali kao da nisam. Ponekad mi se čini da sad imam više obaveza nego kad sam radio…“
Roman se ne može ukratko prepričati… A to i nije cilj ovog teksta, već da zainteresuje i zaintrigira da se započne čitanje… „Mačvanka“ će vas poneti i nositi…
Zabeležila: Ceca Ljubić
