Kada se govori o doajenima šabačkog zdravstva i generaciji koja je svojim posvećenim radom zadužila sugrađane, neizostavno je ime prim. dr Stevana Stankovića. U šabačku bolnicu pristigao je baš na vreme da svedoči modernizaciji ne samo ove ustanove, već i razvoju neuropsihijatrijske službe kojoj je posvetio život. Premda Šapčani ime prim. dr Stevana Stankovića vezuju za neuropsihijatriju, ovaj lekar jedan je i od osnivača manifestacije „Lazini dani“. Tek malobrojnima je poznato da je pokrenuo i uslugu hitne pomoći u Šapcu, a o prvim danima te službe, mogao bi se napisati filmski scenario …
Iako je u Šapcu oduvek postojala potreba za osnivanjem posebne službe u kojoj bi se brinulo o neuropsihijatrijskim pacijentima, tek je krajem 20–ih godina prošlog veka uprava bolnice donela odluku o njenom formiranju. Bilo je to takozvano „Odeljenje za posmatranje“ u čijem sastavu se nalazilo nekoliko soba za lečenje. Pošto Šabac tada nije imao specijalistu neuropsihijatrije, u početku su s vremena na vreme dolazili lekari sa Vojno–medicinske akademije u Beogradu. Kada se 1961. godine sa specijalizacije vratio prim. dr Svetislav Jekić, šabačka psihijatrija pomerila se sa margine.
Uspon šabačke neuropsihijatrije
– Sveta Jekić je tada radio kao jedini neuropsihijatar u „Baraci“. Nalazila se na mestu na kojem je danas Upravna zgrada šabačkog Doma zdravlja. Ispred „Barake“ uvek je bila masa ljudi i on je radio dok ne primi i poslednjeg pacijenta. Pošto nije bilo ni ambulante ni odeljenja, Sveta je koristio usluge tadašnjeg internog koje je takođe bilo u neadekvatnim uslovima u prizemlju desnog krila „Stare hirurgije“. Ja sam svoju karijeru lekara započeo 1964. godine u opštoj praksi, a 1969. godine prelazim u Službu neuropsihijatrije, dok specijalizaciju završavam 1972. godine – počinje priču prim. dr Stevan Stanković.
U to vreme sa dr Svetislavom Jekićem radili su dr Jovan Petrović i dr Dragorad Osećanski. Iako su po formiranju Medicinskog centra 1964. godine napravljeni koliko toliko pristojniji uslovi za rad neuropsihijatrijske službe, postojale su određene manjkavosti na koje se tada, nažalost, nije moglo uticati. Naime, kako objašnjava prim. dr Stevan Stanković, na prepravljenoj mansardi, na trećem spratu zgrade Higijenskog zavoda (današnji Internistički blok), otvara se odeljenje sa ukupno 28 kreveta. Problem je bio u tome što su zajedno bili smešteni i psihijatrijski i neurološki pacijenti.
– I psihoze i šlogovi! Nije bilo mogućnosti za razmeštaj po sobama, već kada se krevet isprazni, dođe novi pacijent. Početkom 1969. godine, dogradnjom drugog krila na istoj zgradi, odeljenje se proširuje na 60 postelja, dobijamo nov ambulantni prostor takođe na trećem spratu. Na taj način razdvojeni su muškarci i žene, ali je patologija i dalje bila mešana. I psihijatrija i neurologija, pa šta kome zapadne. To je sada nezamislivo, ali tada su takve bile prilike. Zaista smo radili u nemogućim uslovima – priseća se prim. dr Stanković.
Novi život službe u adaptiranim prostorijama
Kada je u maju 1980. godine okončana izgradnja Novog hirurškog bloka, zgrada „Stare hirurgije“ bila je prazna pa je rešeno da se taj prostor adaptira. Ovo je urađeno uz nesebičnu pomoć prof. dr Dimitrija Milovanovića, tadašnjeg predsednika neuropsihijatrijske sekcije Srpskog lekarskog društva. Kako prim. dr Stevan Stanković otkriva kao anegdotu, prof. dr Milovanović je pred onovremenim opštinskim rukovodstvom izveo čitavu predstavu, da je tobož došao u Šabac da zatvori neuropsihijatrijsko odeljenje jer je u neuslovnim prostorijama. Novac za rekonstrukciju, razume se, munjevito je pronađen.
– Tako smo 1982. godine konačno razdvojili stacionare, neurološki od psihijatrijskog i Službu podelili na psihijatrijski, neurološki i vanbolnički odsek. Služba psihijatrije ostaje na istom mestu, Služba neurologije dobija novi prostor, drugi sprat Stare hirurgije. Izdvajanjem iz dotle zajedničke Službe neuropsihijatrije, u leto 1996. godine, zvanično je osnovana Služba neurologije. U trenutku razdvajanja, ja sam bio na čelu Službe neuropsihijatrije, a za načelnika Službe neurologije postavljena je dr Milena Đukanović – navodi prim. dr Stanković.
„Lazini dani“
Među posebnim vrlinama koje su odlikovale tu generaciju lekara u Šapcu bio je entuzijazam, žeđ za znanjem i razmena iskustava među kolegama. Ovo je trasiralo put potonjim stručnim usavršavanjima zdravstvenog kadra u gradu kraj reke Save koji u kontinuitetu traje do danas. U tom smislu, o šabačkom zdravstvu druge polovine 20. veka ne može se govoriti, a da se ne spomene manifestacija „Lazini dani“ koja je ubrzo po uspostavljanju zavredila ugled među lekarima. Ideja za organizovanje ovakvog skupa proistekla je iz redovnih sastanaka lekara na kojima se diskutovalo o raznim slučajevima.
– Taj period bi se mogao krunisati osnivanjem „Lazinih dana“ 1977. godine. Bila je grupa nas entuzijasta, a u kojoj su pored mene bili i dr Rade Vasilić, dr Marković urolog, i iz „Zorkine“ ambulante dr Steva Stefanović i dr Mića Arsenović. Ova manifestacija organizovana je kao regionalni sastanak lekara Podrinsko–kolubarskog regiona. Svi su to podržali: i Komitet, a blagoslovio je vladika Jovan. Tokom „Lazinih dana“ bilo je zabavnog sadržaja, pozorišnih predstava, igranki, pa sve do stručnih sastanaka. Svake godine određena je druga tema. Štampali smo i zbornike, a svi su se utrkivali da njihov rad bude objavljen. Čak i Beograđani. Tradicija je, nažalost, prekinuta zbog korone – priča naš sagovornik.
Ne bi prim. dr Stevan Stanković poredio vreme u kojem je on gradio profesionalnu karijeru i ovo sadašnje u kojem stasavaju novi naraštaji zdravstvenih radnika. Svako vreme nosi neke osobenosti, ali ono što bi ipak izdvojio tiče se međusobnih ljudskih odnosa.
– Bili smo svi mladi, puni znanja, poleta, želje za dokazivanjem. Posebno smo našim profesorima želeli da dokažemo da umemo da radimo. Najviše smo strahovali od njihovog suda. Svi pacijenti na odeljenju bili su svačiji, nisu postojale podele „moj pacijent–tvoj pacijent“. Bilo je uvažavanja i među kolegama i od strane pacijenata. Tada su nam dolazili ugledni profesori, a svaka služba je imala neke mentore sa odgovarajuće beogradske klinike. Imali smo veličanstvenu ekipu lekara. Među njima bih posebno istakao dr Ljubišu Šešića, dr Živadina Bojičića, kao i ekipu dr Mikice Popovića u kojoj su bili i dr Jole Vasilić i pokojni dr Mića Maksić – zaključuje prim. dr Stevan Stanković.
NA POROĐAJ KOD UŠNOG LEKARA
– Kada govorimo o nekadašnjim uslovima rada u bolnici, ne mogu da ne spomenem problem dežurstava. Svi doktori koji su radili morali su i da dežuraju i to na celu bolnicu išla su svega dva lekara. Jedan je bio iz hirurških grana, a drugi iz internističkih koji je zbrinjavao sve, od psihijatrijskih pacijenata, preko infektivnih i drugih … A kako je to izgledalo u praksi, navešću vam primer moje supruge koju je 1966. godine porađao ušni lekar koji se zatekao na dežurstvu – otkriva prim. dr Stanković.
HITNA POMOĆ U „FIĆINOM“ KOMBIJU
Da bi se organizovala hitna medicinska pomoć, moralo se kupiti i prilagoditi vozilo. Kako prim. dr Stevan Stanković priča, tadašnji direktor dr Borisav Đokić i on, negde 1982. godine, nabavili su „fićin“ kombi, takozvani „pilićar“, a kako nisu imali vozače, bili su angažovani mladi lekari da voze.
– Ispostavilo se da mnogi od njih nisu ni znali za voze, pa je svašta bilo. Negde uoči mitinga na Gazimestanu 1989. godine, trebalo je da idemo kao lekarska ekipa. Na psihijatriji je kao tehničar radio Rade Mandić, on je bio veoma vešt za popravke i prepravke, a u tehničkoj službi kao šef garaže bio je Borko Avramović. Njih dvojica su nabavili kombi „furgon“. Na otpadu „7. jula“, tražili su potrebne delove, skidali su sedišta, farove, radili struju, krpili kombi, sastavljali … Na kraju, napraviše auto koje stvarno odgovara za hitnu pomoć. I krenemo mi na Gazimestan, kad negde u blizini Valjeva, naletimo na saobraćajnu nesreću. Kombi je odmah „kršten“. Ubacili smo povređene pacijente i odvezli ih u Valjevo.
www.bolnica015.org.rs