Povodom 50 godina umetničkog rada Milana Đukića, slikara naivne umetnosti iz Štitara: Čovek dobre duše, čestitog karaktera i retke ljudske topline
Veliki i redak jubilej. Život posvećen umetnosti, boji, svetlosti i zavičaju, život pretočen u platna, pejzaže, uspomene i emocije. Organizator izložbe Kulturno-obrazovni centar Bogatić, koji sa ponosom čuva i predstavlja stvaraoce i kulturno nasleđe Mačve
“Rođen u Rađevini, a životom i dušom vezan za Mačvu, Milan Đukić Đuka svoje srce poklonio je širokoj i plodnoj mačvanskoj ravnici. Iako su u njegovom opusu prisutni i motivi rodnog kraja, na njegovim slikama najsnažnije živi upravo Mačva – njene njive i drumovi, stara dvorišta, mirisi zemlje i tišina ravnice pod nebom koje kao da nema kraja. Njegove slike ne prikazuju samo predele – one čuvaju vreme, ljude i duh jednog podneblja. U svakom potezu četkice oseća se iskrena ljubav prema zavičaju, prirodi i običnom čoveku. Zato njegova dela nisu samo likovni zapisi, već i svedočanstva jednog života i jedne emocije” – biranim rečima, uz hvala za dolazak na svečanost otvaranja izložbe, sve je pozdravila Teodora Jovanović. Uz čestitke slavljeniku, pozdrav dobrodošlice, kako narodski i dolikuje, sve do Spasovdana, bio je “Hristos vaskrse!”
Trudio sam se da zadržim nestajanje naše Mačve
-Zahvaljujem dragim sveštenicima, mojim drugarima, mojim kolegama, svima ostalim koji su došli večeras na otvaranje izložbe. I sad tek vidim da nisam za džabe proćerdao ovaj život koji mi je Bog podario” – bile su Đukine reči posle velikog aplauza kojim je najavljeno njegovo obraćanje. U njegovom duhu, da je sve rekao na slikama, kratko je dodao: “Pokušao sam dati neki presek, od početaka do današnjih dana, tako da ima svačega. Mahom sam se trudio da zadržim nestajanje te naše Mačve, prelepe, ali na žalost tako je. Sve je manje kuća u selima (što je žalosno), sve su pustije kuće, šta će biti dalje ne znamo, odoše svi u gradove, malo ko ostade u selima…Još ima nas koji beležimo, a Mačva je prebogata ne samo slikarima, nego i književnicima, pesnicima, muzičarima. Ovo je možda podneblje koje je iznedrilo najviše umetnika svih vrsta… Ne bih ja to dužio, hvala vam svima što ste došli!”
Kratko je bilo podsećanje i na delić zapisanog, o bogatom slikarskom opusu Milana Đukića, od strane likovnih kritičara: “Likovna scena Šapca i njegove okoline počiva na snažnom i autentičnom umetničkom potencijalu. Posebno mesto u tom stvaralačkom miljeu pripada darovitim samoukim umetnicima, među kojima jedno od najznačajnijih mesta zauzima Milan Đukić Đuka. Tokom decenija predanog rada nastajao je bogat i prepoznatljiv opus, dosledan temi i osoben u likovnom izrazu – put od viđenog ka doživljenom, od prizora ka emociji, od svetlosti ka nežnom sfumatu.”
Istančan smisao za ton, valer, materiju
„ Nezaobilazne teme na Đukinim slikama su mačvanske kuće i okućnice, umireni gotovo idilični pejzaži njiva, šuma, gradinica, bašči, koleba, oranja, vajata, ambara, mlečara, ikona i slava, velikih crkvenih praznika… Slikarski opus Milana Đukića Đuke ispisuje impresivne brojke. Ali, ono što ga čini jedinstvenim nije samo njegova produktivnost, nego i doslednost u naivno realističkom izrazu u okviru kojeg prepoznajemo iskrenost i kontinuiran napredak, kao izraz traganja i želje za ličnim umetničkim usavršavanjem.
Kada slikar ima pogled zasut vedrinom, i kad uz to ni za pedalj ne odstupi u svome slikarskom životu i kazivanju, onda on mora biti i jeste jasan sebi samom a gledaocu posebno. Skoro da smo zaboravili ovakve izložbe, gde slike tiho i nenametljivo ulaze u naše vizuelno polje otkrivajući nam, da se slikarska istina često otkriva upravo u slikanju tih malih stvari. Pred tim toplim svetlom realnosti, ili pred svetom koji nestaje a da toga nismo ni svesni ostaje nam da se zaustavimo pred slikama našeg Đuke i da se makar u dijalogu sa njegovim delima vratimo u svakako bezbedniji svet mira i tišine… „
(U katalogu, organizator izložbe)
“Pred publikom nisu samo slike, već pola veka beleženja lepote jednog kraja i trenutaka koji bi bez umetnika možda ostali zaboravljeni”, poručila je Teodora.
Malo je ljudi koji u sebi nose toliko dobrote, skromnosti, poštenja i mira
“Večeras pred nama nije samo postavka slika. Večeras su pred nama duša, život, uspomene, ljubav prema zavičaju i iskrena emocija jednog čoveka, čoveka dobre duše, čestitog karaktera i retke ljudske topline, slikara naivne umetnosti Milana Đukića Đuke iz Štitara. Posebnu težinu i vrednost večerašnjoj izložbi daje činjenica da je organizovana povodom velikog jubileja – pedeset godina njegovog umetničkog rada. Pet decenija nije samo broj. To je život posvećen umetnosti, radu, trajanju i ljubavi prema svom narodu i svom zavičaju. To je pola veka u kome je jedan čovek svojim talentom, svojim rukama i svojim srcem ostavljao trag koji će ostati i posle svih nas”, bile su pozdravne reči Miloša Simića, direktora Kulturno-obrazovnog centra Bogatić. Podsetio je da je Đuka rodom iz Rađevine, ali da blizu šest decenija živi u Mačvi, i da je sasvim prirodno što su i njegovo srce i njegovo stvaralaštvo duboko vezani za ovaj kraj.”Na njegovim slikama preovladavaju motivi naše Mačve – njene ravnice, sela, običaji, ljudi i ona posebna toplina koju samo Mačva ima. Upravo zato njegova dela u nama bude osećaj pripadnosti, sećanja i ponosa na ono što jesmo”, naglasio je Simić. Uz čestitke, i hvala na prelepim i vrednim delima, na saradnji, učešću u brojnim kolonijama u organizaciji Centra , na svemu što čini za kulturu i umetnost Mačve. Čule su se i želje “da još dugo stvara, da ga zdravlje služi i da nas i u godinama koje dolaze obraduje novim delima”.
U duhu svega najlepšeg iz Mačve
Uz predivna umetnička dela, niska poezije i izvorne narodne pesme… Dame u narodnoj nošnji… Teodora Jovanović, voditeljka programa, recitovala je pesmu mačvanskog pesnika Slavoljuba Mijatovića iz Klenja “Mačva”, Sara Matić pesmu “Platno i pesma” Violete Marić Penić, a Emilija Milivojević pesmu “Srodna duša” mačvanskog pesnika Dejana Nikolića. Sve muzički uramio Rajko Arnautović, uz muzičku pratnju Vladimira Borovića, a, između ostalih, čule su se pesme “Aj po gradini mesečina sija meka” i “Mačvo moja”…
Tople su bile reči i o poznanstvu sa velikim umetnikom, dugogodišnjim učesnikom kolonije u okviru manifestacije “Boj na Dublju”: “Iako nisam stručnjak iz oblasti slikarstva, verujem da svaki čovek ume da prepozna ono što je istinski lepo, iskreno i vredno. Mene su Đukine slike osvojile na prvi pogled. Ti motivi Mačve… ta polja, kuće, ljudi, običaji… sve ono naše, toplo, pitomo i poznato. Na njegovim slikama Mačva ne izgleda samo kao predeo – ona živi, diše i govori. Ali još više od njegovog umetničkog dara, oduševio me je kao čovek. Danas je malo ljudi koji u sebi nose toliko dobrote, skromnosti, poštenja i mira. Đuka je veliki umetnik, ali ne samo na slikarskom platnu. On je i graditelj, zidar, neimar – čovek koji je svojim rukama stvarao i mnoge crkve i svetinje. Za njega kažu: “Neimar sa dušom.” I zaista – svetinje ne može da gradi čovek bez duše. Zato njegova dela imaju posebnu toplinu. Ona nisu nastala samo rukom, već srcem” – naglasio je direktor Kulturno-obrazovnog centra Bogatić, Miloš Simić.
Đukina zlatna nit trajanja
Pozdrav gostima, prijateljima, uputila je i istoričar umetnosti Ivanka Trifunović: “Hvala vam što ste večeras ovde u zaista velikom broju. Mislim da osoba, čovek kao što je Milan Đukić, i veliki slikar, kao što je naš Đuka, zaslužuje upravo ovoliki broj poštovalaca i još tri puta ovoliki broj ljudi da dođe na izložbu… Njegovo skromno obraćanje, odmah me asocira na stihove Žaka Prevera koji kaže jednog momenta: “Pariz je tako veliki, zato što je tako mali”. Imam utisak da je Đuka tako veliki slikar što dozvoli sebi da zaboravi sebe, da smanji sebe, da bi stvorio remek dela na platnu…”
Retrospektivna izložba Milana Đukića Đuke, otvorena u prepunoj svečanoj sali opštine Bogatić, 11,maja, po rečima Miloša Simića, simboličan je uvod u početak trodnevnog saborovanja likovnih umetnika Mačve (čiji početak je na dan velikog svetitelja Vasilija Ostroškog)… Kulturno-obrazovni centar Bogatić koloniju je započeo prošle godine sa porukom “da narod koji čuva svoju kulturu, svoju tradiciju i svoje umetnike, ima svoju budućnost”. Najavljeni su i “Dani Janka Veselinovića”.
Govorila je i o razmišljanjima o mogućem nazivu izložbe… Od Retrospektivna, “što je uz 50 godina rada najtačnije, ali nedovoljno snažno za Đuku”… Preko, Zlatna nit trajanja, “jer svako delo, svaka Đukina slika jeste jedna zlatna stranica koja traje pedeset godina; lepa za sebe i savršena u celini…Jedan od naziva bio je čak i Spomenik, “jer je Đuka umetnik koji se formirao između spomenika u rodnoj Rađevini i onog posvećenog učesnicima i poginulima u ratovima 1912. -1918, kao sećanje na tragičnu i slavnu prošlost, kada Srbija gubi trećinu zdrave muške populacije…” Večita, večna kolajna, naziv je koji je ostao: “Jer kolajna je orden. A slikarstvo Milana Đukića Đuke zaslužuje orden, kolajna jeste znak sećanja, osećanja dubine, koje natera posmatrača da razmišlja…”
-On nije zaboravio nikada nikog. Slika omaž Miliću, što izgleda kao da je sam Milić slikao, i to u mlađim danima. Slika umetnika i Rađevce koji se tu skupljaju, i nadničare koji čekaju da ih neko uzme da rade… U svemu je i simbolika duše čoveka koji je to preživeo. Slika mačvanske ravnice, male kuće u lugovima, prozore sa zaštitom od kovanog gvožđa, vrata koja je neko zatvorio, stolicu na kojoj je neko sedeo, ikonu – zaštitnicu domova, voće koje je neko ubrao, opanke na stepeniku, iz kojih je neko izašao, ali će u njih ponovo ući i doći, na sledeću veliku izložbu velikog umetnika Milana Đukića Đuke” – nadahnuto je govorila Ivanka Trifunović, koja je i zvanično otvorila izložbu.
Njenim rečima u katalogu izložbe, između ostalog, osta zapisano: “Milan Đukić Đuka pripada onoj rađevskoj rasi ponosnih, vrednih i plemenitih ljudi, rano naučenih da se svoj kraj voli, da se čuvaju kameniti obronci, šume i reke a običaji poštuju. Umetnik Đuka čuva ih i veliča svojim savršenim likovnim kompozicijama izvedenim virtuoznim potezom vrsnog autora koji znalački vlada svetom boje i tehnikom ulja… Taj zlatni grumen rodne grude i kolajnu burne istorije čuva i brani svojim delima autohtoni umetnik ličnog izraza ponikao na dometima mačvanske slikarske škole a nastavio kroz pedesetogodišnju borbu sa belinom platna ispunjavajući ga vanvremenskim likovnim dostignućima. Đukina slikarska kolajna!”
Zabeležila: Ceca Ljubić
