IVAN GLIŠIĆ – Mini feljton (1)
Nisam slutio da ću napisati ovaj mini feljton, o Đorđu Karađorđeviću, SRPSKOM PRINCU OD NEZABORAVA! Nisam naklonjen carevima, kraljevima, knezovima, niti predsednicima, i njihovim potomcima. Po meni, svi su izneverili svoju Ustavnu obavezu i Zakletvu bogu – da služe svom narodu, a ne svojim ličnim interesima, i interesima svoje vrhuške, svojih poslušnika. Po meni, vlastodršci su poodavno prestali da budu ne samo primer poštelja i pravde, nego i primer čojstva i junaštva. Aleksandar Makedonski je bio na čelu svoje vojske u svim ratovima, do pogibije. Takav i knez Lazar: U prvim bojnim redovima mi, knezovi, sa zetovima, velmožama i vitezovima. Kasnije, do dana današnjeg, vlastodršci izazovu rat ali komanduju iz pećina, metroa, bunkera, atomskih skloništa, gde su sa svojim najbližima zaštićeni kao polarni medvedi. Sećam se da nam je to na časovima istorije, u srednjoj školi, govorio i profesor Luka Mihailović, navodeći ‘završni’ primer narodskog kralja: Srpski kralj Petar Prvi je pod stare dane bio u rovovima s narodom, i pešice preko Albanije, star, gladan, promrzao, bolestan.
Nosio sam se mišlju da pišem o njemu, ali literatura, slikarstvo i film bili su mi u prvom planu, pa sam napisao moje nagrađivane romane i monografije (Isidora Sekulić ili Ključ od sebe; Isidora Sekulić ili Ekskurzije u Svetlost; Bora Stanković ili Amor u Borinom Vranju; Miloš Crnjanski ili Jadi mladog jablana; Mikelanđelo-Avanture tela i duha; Krleža protiv Krleže; Pazolini – Varijacije na jedan život i jednu smrt; Moje druženje sa D.H. Lorensom; Moje druženje s Milićem od Mačve i Mikom Antićem; Moje druženje s Milovanom Glišićem; Moje druženje sa Dušanom Savkovićem). I ovih dana, u lepim godinama odlaženja sa ovoga sveta, rekoh da najzad pišem o mom ‘knjiškom’ druženju s kraljem Petrom Prvim. Proučavajući ga, otkrih da je zanimljivija ličnost za mene i moj mini feljton, Petrov najstariji sin – PRINC ĐORĐE KARAĐORĐEVIĆ.
Đorđe Karađorđević rođen je osmog septembra 1887., na Cetinju/Crna Gora, preminuo je 17. oktobra 1972., u Beogradu. Bio je, rekoh, najstariji sin srpskog kralja Petra Prvog i Zorke, kćeri crnogorskog kralja Nikole Prvog. Petar je imao četrdeset, Zorka osamnaest leta. Sreli su se u Parizu, Petar beše, zbog dinastije Obrenović, u izbeglištvu, sin Perside i kneza Aleksandra koji je bio prisiljen da abdicira nakon Svetoandrejske skupštine, i da prepusti tron Obrenovićima. Petar je osnovnu školu i Gimnaziju završio u Beogradu, vojno školovanje u Švajcarskoj, potom u Parizu, a braća mu, Arsen i Đorđe u Rusiji. I zamislite: U mladosti, naš stari dobri kralj Petar Prvi, bio je vetropir u Parizu, završivši vojne škole bio je u Legiji stranaca, ratovao tuda-svuda. Bio je i u pruskom zarobljeništvu, spasao se bekstvom, preplivavši gotovo zaleđenu Loaru, pa je ‘zaradio’ tešku reumu koja ga je mučila do smrti. Družio se sa kraljevskim porodicama širom sveta, koje su se nastanile u Parizu. Voleo je da se kocka, da ide na žurke i balove, da zavodi princeze i dvorske dame, pomalo je čitao i prevodio s francuskog, potom je sreo, igrom slučaja, mlađanu Zorku Crnogorku, otputovao je u Crnu Goru i zaprosio je, neki veruju zbog miraza jer je osiromašio. Zorka mu izrodila petoro dece, dvoje preminulo, prva je Jelena, žensko nema pravo prestola, eto prvenca sina Đorđa Prestolonaslednika, potom i Aleksandra, koga je Đorđe od milošti u detinjstvu oslovljavao sa Sandro!
Zagonetno je to što je Petar često, poduže, izbivao iz Crne Gore, ostavljajući mlađanu suprugu i dečicu im, pa se sumnjalo da šara i da je vara po Parizu. To je načula i Zorka, i jednom, posle dužeg muževljevog odustva, zamerila mu je kad se vratio. Neki vele Zorka je dva dana kasnije preminula od sepse. Neki kažu, kad se Petar pojavio bila je toliko srećna, potrčala mu u susret, ali se spotakla na stepeništu, pala, i, rekoh, preminula s bebom. Neki kažu popela se u sobu, osula paljbu, trudna, na muža, nevernu skitnicu, i u svađi Petar ju je nesmotreno gurnuo, Zorka se stropoštala niz stepenice. Šta je od toga istina, ne znam, prepušta se nama da odlučimo kad po društvenim mrežama i aplikaciji Veštačka Inteligencija, čitamo o Karađorđevićima, ili u mnogobrojnim knjigama o njima. Jer kako reče Crnjanski u Embahadama: Istorija i rodoslovi kraljeva puni su istine ali i zataškavanja i lažnih konstrukcija.
Šušorilo se: da ne pukne bruka u patrijarhalnoj Crnoj Gori, i da se sve ovo ne pročuje u Srbiji pod Obrenovićima, Zorkin slučaj stavljen je pod ponjavu. Petar nije mogao dugo da ostane na Cetinju. Ovog puta mu je uslovljeno da vodi i svoju dečicu, troje njih, i malenog Pavla, utrapio mu ga brat, pustolov Arsen, posle razvoda s nekom ruskom lepoticom i bogatašicom. Pokupio je Petar decu i otišao u dobro mu znanu Švajcarsku. S njima je krenula i Persida Ida Nikolajević, rođena Karađorđević, neudata, a u godinama, da čuva decu. Nastanili su se u Ženevi, Petar je od Zorkinog nakita kupio kuću i deci školarinu. Kad Petra ne muči reuma, prijavljuje se na lokalna takmičenja u streljaštvu i pobeđuje, lepe novčane nagrade. Često ga, kad mu je dobro, putuje negde, zbog čega, ni Ida ne zna. Iz tog vremena naš princ Đorđe od Nezaborava seća kad je s bratom odlazio u školu, pratile su ih sumnjive spodobe. Ida je prijavila policiji, i otkrilo se da Đorđa i Aleksandra prate žbirovi iz Srbije, od Obrenovića, s ciljem da kidnapuju dečake i eliminištu ih za srpski presto, ne daj bože da se Karađorđevići opet dokopaju prestola. Otuda, Petar donosi odluku da mu deca otputuju u Rusiju, Jelena i Ida će kod tamošnjih rođaka iz vremena Vožda Karađorđa, a sinovi, Đorđe i Aleksandar, u vojne škole, i internate. Petar će zadržati Pavla, čuvaće ga Ida. U Rusiji, Aleksandar se nije družio s pitomcima svoje škole, Đorđe jeste, dok nije ukoren, brat jednog njegovog drugara, nižeg porekla, kod koga Đorđe odlazi na nedeljne ručkove, je anarhista, uskoro i u zatvoru. Đorđe je izmolio svoje uticajne tetke iz Sankt Peterburga pa je momak anarhista oslobođen. O tome detaljnije piše Đorđe u svojoj knjizi ‘Istina o mome životu’, koju je objavio 1969., u Titovoj Jugoslaviji.
Nikola Pašić
U Beogradu, jedanaesto juna 1903., zaverenici ubili kralja Aleksandra Obrenovića, sekapersu, i ženu mu, rospiju, Dragu Mašin. Zovu Petra, da bude kralj. Vraća se, sa Đorđem, Aleksandrom i sinovcem Pavlom, kćer Jelena ostaje u Rusiji. Kasnije, udaće se za jednog od Romanovih, s njim će roditi sina i kćer, ali Romanova će, što na frontu, što u zatočeništvu ubiti revolucionari. Jelena će se jedva izvući s decom, priča se i piše, propatiće se u nemaštini, u Nici, zaboravljena kasnije i od kralja Aleksandra, brata joj, i od njegovih potomaka, izbeglih 1941., kod Engleza. No, to je druga i duga priča! Đorđe i Aleksandar ne znaju srpski, tj crnogorski, zaboravili ga, znaju francuski i ruski. Više nema vojnog internata, imaće u Beogradu privatne, dvorske, učitelje i vaspitače. Princ Đorđe, naočit i drčan šiparac, drma ga i neiživljeni pubertet, po savetu svojih tetki iz Rusije, naučio je da po silaski iz voza, silnoj masi na beogradskoj stanici, kaže na srpskom: ZDRAVOŽIVO, SESTRE SRPRKINjE I BRAĆO SRBI! Usledilo je klicanje: DOBRO NAM DOŠAO, PRINČE! ŽIV NAM I ZDRAV BIO, NAŠ UZDANIČE! Opčinjene mladim Đorđem, devojke su padale u nesvest, gospođe ga obasipale cvećem, vojska je bacala uvis svoje kape. Tu je i Dragutin Dimitrijević Apis, jedan od zaverenika, malo francuski, malo ruski, malo srpski, rekao je Đorđu: Prinče, kad si se rodio, na Cetinju su zvonila zvona i pucali topovi, u Beogradu tvoje rođenje nije obeleženo.Čuj, sada pucaju topovi i zvone zvona. Dobro nam došao Prestolonasledniče i budući kralju! Oglasio se i Nikola Pašić, politička zverka u svim vladama. Naš Princ nije slutio kakve ga zakulisane radnje čekaju s Apisom i Nikolom, i s mnogim iz vrhuške vlasti i novinarstva u Srbiji. Kratko će biti prestolonaslednik, niti će, samim tim, biti kralj posle smrti svoga oca, kralja Petra Prvog. Zakulisanim radnjama, kakvih jedva da ima i kod Šekspira, na tron će sesti žgoljavi i bolešljivi Aleksandar – Sandro. Apis je, kasnije, dvaput, priča se, pokušao atentat na junošu Đorđa, jednom 1908., kad se Đorđe vraćao s manevara, i samo što je ušao, u sobi je eksplodirala municija, ali ostao je nepovređen. Jednom je Apis nekom vojniku na manevrima dao otrovanu vodu u flašici za Đorđa, vojnik se predomislio i prosuo ju je, svedočiće o tome na suđenju Apisu, kad je u vreme Solunskog fronta optužen da priprema atentat i na ljubimca svog, kralja Aleksandra, no tada ga je Đorđe branio, ne treba podlegati rekla-kazala, ipak Apis je streljan. I Nikola Pašić je trovao Đorđa, Đorđe je izvesno vreme, kad se zamomčio, dok je još bio prestolonaslednik, ošijukao s jednom od Pašićevih kćerki, pričalo se ‘upropastio’ ju je a nije oženio. Mnogo godina kasnije, pozvan je na večeru pomirenja i otrovan, ali Đorđe je uspeo da se oporavi. Na kraju, naš Đorđe, naš Princ od Nezaborava, skončaće u naponu snage, šesnaest godina u ludnici, o čemu ćemo kasnije, ali za početak zanimljiva davnašnja izjava dr Uroša Jekića, koji je u ‘ludari’ lečio Đorđa s još nekim lekarima. Veli dr Jekić: Đorđe nije bio lud. Na prvom izveštaju napisali smo da nije lud, nego nervno preosetljiv zbog svega što ga, sa svih strana, snalazilo od rođenja do danas, i da je za njega ludnica ubitačna, potrebna mu je sloboda kretanja, potreban mir i druženja s pravim osobama. Strpamo li ga u ludnicu, zaista će poludeti. No, rekli su iz Dvora i iz vlade- Lud je! Aminovao je i njegov brat, kralj Aleksandar. I veli dr Uroš: Da je bio lud, ne bi se družio s Mikom Alasom, dr Arčibaldom Rajsom, ne bi Ivanu Meštroviću otvarao izložbe po Evropi. I, hvala Bogu, snažan i željan pravde i slobode nije poludeo u ludnici, u paviljonu nadomak Niša, specijalno izgrađenom za njega, kome nisu od strane kralja, brata mu rođenog, i vlada dozvoljavane ni posete ni prepiske, samo ograničene šetnje uz strogu pratnju žandara i nas, lekara, koji smo ga povremeno obilazili a on nas je grdio, kakvi smo to ljudi, koji prihvataju laži Dvora i vlade?. A mi? Morali smo da kažemo-ima šizofreniju, iz straha odmazde vlasti prema nama. Čak smo mu, po naredbi Dvora i vlade ugradili gvozdene šipke na prozorima, toliko su se Dvor i vlada plašili da Đorđe ne pobegne ili da ga njegove pristalice ne otmu. Plašio se trovanja, hranu su prvo probali bolničari. Mnogo je pušio, bolničko osoblje mu je nabavljalo cigare, o trošku.Dvora. Opušcima je pisao grafite po zidu ćelije: SLOBODA ILI SMRT! ŽIVELA SRBIJA! DOLE VLADA! BRAT-NEBRAT! PRADEDA VOŽDE GDE SI DA VIDIŠ OVO! Penjao se na sto i opušcima crtao po plafonu Crno Sunce sa crnim zracima. Sve je to bivalo odmah prekrečeno. Želeo je i da ga istotovira na prsima, nisu dopustili Dvor i vlada. Govorio je: A dopušteno je Sandru, šmoknji i mom uzlotvoru, tetovaža. Ima na prsima dva crna orla s krunom, nalik na pruski grb. Priča se, kad je Aleksandar dolazio u Niš, dvogledom je posmatrao Paviljon, možebiti da vidi Đorđa pri stražarskim šetnjama po okućnici.
(nastaviće se)
