Mini feljton (8)
Za završpnicu mog feljtona o Đorđu Karađorđeviću, Princu od Nezaborava, o mojoj knjizi ‘Ratni album’, koja se nadovezuje na vreme Karađorđevića, od Mišarske bitke do zavrešetka Drugog svetskog rata. U vreme mog školovanja, o Voždu se govorilo kratko, u vezi Boja na Mišaru i istoimene narodne epske pesme. O Balkanskim ratovima, i 1914-toj jedva šta, o princu Đorđu ni slovceta, za njega sam, nažalost, saznao sada, pod stare dane. O stradanjima Podrinja, Mačve i Šapca tu i tamo, izučavali smo detaljno NOB, ali mnogo toga saznao sam družeći se s Milićem od Mačve, i od moje rodbine.
Po očevoj, poreklom smo iz mačvanskog sela Ševarice, moj deda po ocu, Živojin Glišić, kapetan, prebačen je, s porodicom, po službenoj dužnosti na Jug Srbije, gde su se i u Balkanskim i u Velikom ratu vodile krvave bitke. Poginuo je braneći od Bugara pirotsku crkvu u naselju Tijabare, ime mu na spomen ploči. I moj deda po majci, sanitetski poručnik Konstantin Stevanović Koca, iz čuvene beogradske trgovačke porodice, po službenoj dužnosti s porodicom u Niš pa u Pirot, kao i naš rođak, Čačanin, pukovnik Dušan Glišić, zadužen za obuku 1.300 kaplara, izvršio je samoubistvo, teško ranjen, pri prelasku preko Albanije. Njegova dva brata, Aleksandar i Milutin, poginuli su u Balkanskim ratovima. Moj pradeda po Glišićima, Milovan Glišić, bio je oženjen Kosarom Stevanović, kćerkom dedinog brata Nikole. U Pirotu su stasali i upoznali se moji roditelji, no venčali su se u Beogradu 1938., živeli najpre kod roditelja Dušana Savkovića, potom kod glumice Žanke Stokić i njene prijateljice, čuvene pevačice sevdaliniki, Vuke Šeherović. Po bombardovanju Beograda, moga oca Nemci odvode u logor, moj deda Koca vraća moju trudnu majku u Pirot, na sigurnije. U vozu ga ubio Nemac, deda Koca mu nije ustupio mesto. Nemac ga, mrtvog, gurnuo iz voza i dedino telo nikad nismo našli. Neki kažu rođen sam tamo zbog obesti Gavrila Principa i princa Đorđa, bili su protiv aneksije Bosne od strane Austrougara, pa se zaratilo zbog njih i moji preci, i hiljade drugih, boreći se za srpstvo skončali su po mestima Južne Srbije, po snežnim gudurama Albanije, ili u Grčkoj, na Krfu, a mnogi i u Mačvi – na Ceru. Kad se otac vratio iz logora, rođen je i moj brat, ali mati nas je krstila, po nagovoru mog ujaka monaha i mladog bogoslova, Vojislava Ilića, brata moje strine Danice, kasnije čuvenog kompozitora klasične muzike. Malo je falilo da moji, religija je bila zabranjena, odu u ‘bajbok’, brat i ja u sirotište. Sada, ovi vrli ateisti preobratili su se u vrle vernike, no i Crkva nije ono što bi trebalo da bude. Nekako se izdejstvovalo da se vratimo u očev zavičaj, u Ševarice potom u Šabac. Bili smo izvrgnuti podsmehu onih čiji preci nisu stradali ni pod Turcima, ni pod Austrougarima i Nemcima, čekali pobednike i bili uz svaku vlast, niti su znali gde je Pirot, i otkud mi tamo. Govorili su da smo Šiptari, Bugari, Makedonci, tako se u svom neznanju odriču naših teritorija, posle nam je drugi kriv, Pirot nije ni u Bugarskoj, ni u Makedoniji, ni u Albaniji. Pirot je u prospektima Srpski Mali Jerusalim, s mnogo crkvica i manastira, u jednom je snimljen film ‘Dorotej’. Ima i Stari grad- Momčilov, iz doba Turaka. Po obe linije imam buntiovničkog, poput Đorđa i Gavrila, pa sam, rekoh, o zločinima okupatora na ovim prostorima napisao zbirku pesama ‘Ratni album’, dva izdanja. Prvo je opremio slikar Radovan Mirazović, Dom omladine, 1981., mnogi učenici kazivali su ih na takmičenjima recitatora. Drugo: Luma-print, Zemun, 2011. Korice mojih ruku delo, fotke Jovan Rukavina, vinjete Mihailo Gligorić Gliša. Prikaz prvog bio je na iz beogradskog Studija, šabački beše u povoju. Voditelj Dragan Filipović, stihove je kazivao Ljubiša Savić, tada direktor Ekonomske škole u Šapcu, a ja o nastavnu knjige.
Mošti, i hvaljenog i kuđenog, velikomučenika – princa Đorđa Karađorđevića, sa moštima supruge mu Radmile, i mnogih Karađorđevića, na Oplencu su, u porodičnom Mauzoleju, protivno njegovoj volji, nije bratu i rodbini oprostio 16 godina koje je, ni kriv ni dužan, i zdrav, proveo u ludnici, jer ih je kritikovao. Danas i da poludiš, niko ne bi primetio. Gavrilo Princip i ostali, takođe i hvaljeni i kuđeni velikomučenici-Vidovdanski heroji, kako stoji na nadgrovbnoj ploči, sahranjeni su u pravoslavnoj kapeli na groblju ‘Sveti Arhanđeli Georgije i Gavrilo’, u naselju Ciglane u Sarajevu. Uz tri moje, tu je i jedna pesma Principova ‘U kazamatu’, napisana u tamnici, levom rukom. Desna mu od batina amputirana. Čitam: pesmu je sačuvao jedan od čuvara, austrijski vojnik František Lebi i po završetku rata otkrio je i mesto gde je na đubrištu u okolini kazamata u Terezinu sahranjen Gavrilo, pa su mu mošti prenete u Sarajevo.
BOJ NA MIŠARU
Mesec đulad, sunce šaru
povrh Šapca, na Mišaru
đulad hoće, šara ne da
zemlji da se zavek preda
prošcu koji voćki, vodi
otme sve što s bolom rodi
koji snovma lomi kosti
bez kajanja, bez milosti
koji prostre pokrov beli
tamo gde bi puti hteli
a okolo oranica
sadi međe voštanica
pa je srce puno leda
đulad hoće, šara ne da
u vazduhu pršte zvezde
vatra i dim uz njih jezde
eno, uhvatili se u koštac
crven plamen, oštar proštac
al bi kako plamen htede
za tren nesta proštac ceo
osta samo – siv pepeo.
Ivan Glišić
CERSKA BITKA
Krenula batom crna čizma
svakog pred sobom petama gazi
ko ne želi da joj se klanja
da je dvori, da je pazi
ali kao oštro koplje
iz maglovitog dna daljina
izdigla se prkos visoko
prepreka jedna, Cer planina
rojeve ljutih barutnih pčela
čizma iz puščanog šalje saća
rukama golim Cer ih hvata
i natrag joj još žešće vraća
negve i lance sad ću na njega
gnevom i jedom čizma veli
Cer ih junački kida i lomi
i udarce joj stostruke deli
ranjena čizma ustuk čini
previja se usput od bola
Cer i dalje na borbu spreman
ponosno stoji – iznad dola.
Ivan Glišić
ORDEN
Belog lava prvog stepena i Ratnog krsta s palmom
čehoslovačko i francusko odlikovanje Šapcu
za herojsko držanje u prvom svetskom ratu
Nekada davno, negde daleko
čudan grad je video neko
iz pepela svog se rađa i diže
priča o njemu do careva stiže
krenuli s vojskom da ga traže
postoji li zbilja il priča laže
kako se koja zidina zbriše
ne pusti klicu nikad više
ja grdne muke, golema jada
kada su došli do Šapca grada
dok ga teški okov steže
prkos se pesma nebom razleže
možeš mu danas koren seći
sutradan raste lepši i veći
jedni ga mrze, drugi se dive
bolje da s njim u miru žive
čuje li šabac njihove trube
u boj će opet – oni rat gube.
Ivan Glišić
U KAZAMATU
Tromo se vreme vuče
Ničeg novog nema.
Danas sve ko juče
Sutra se isto sprema.
I mesto da smo u ratu
Dok bojne trube ječe
Evo nas u kazamatu
Na nama lanci zveče
Svaki dan isti život
Pogažen, zgnječen i strt
Ja nijesam idiot-
Pa to je za mene smrt
Al’ pravo je rekao pre
Žerajić soko sivi:
Ko hoće da živi nek mre
Ko hoće da mre nek živi
Gavrilo Princip
