Mini feljton (6)
Nisam se nadao da će moj mini feljton o Đorđu Karađorđeviću, PRINCU OD NEZABORAVA, prerasti u veliki feljton. Na tome zahvaljujem čitaocima ‘Podrinskih novina’ koji su pratili ovo moje ‘pisanije’, i javljali mi se s novim podacima. Te podatke, neke šture, neke opširnije, obradio sam u ovom nastavku, ne kao istoričar, daleko od toga, nego kao ‘ludi’ pisac zanesen i ponesen likom i delom našeg ‘ludog’ Princa. U oporuci, želeo je da ga sahrane u porti manastira Gomionica, kod Banjaluke, po njemu srpskom Verdenu, gde je ‘pukla Nevesinjska puška’, i gde se borio i njegov otac, u mladosti. No, Radmila, Đorđeva supruga, sahranila ga je na beogradskom Novom groblju, da joj bude blizu. Kad su ‘slobisti’ rehabilitovali Karađorđeviće, princ Tomislav, Đorđev bratanac, i Radmila, prebacili su prinčeve mošti u crkvu Svetog Đorđa, na Oplencu, tamo je kasnije sahranjena i Radmila. Ona i Đorđe pokušavali su da dobiju dete, bezuspešno. Đorđe nije imao dovoljan broj spermatozoida, posledica šesnaestogodišnjeg tamnovanja u neuslovnom Paviljonu. Posle neuspelog bekstva 1931., kad su mu, po naredbi Dvora, cipele pendžetirali gvožđem, da ne bi opet bežao, pokušao je samoubistvo sečenjem vena grickalicom za nokte, pa su mu od tada bolničari sekli nokte i brijali ga, jedan brije, drugi drži ogledalo, nisu mu ga davali da se ‘ludak ne seče jopet’. Jednom se, u šetnji dvorištem, otrgao od žandarma, nije mu do bednog robijaškog života, u sred zime, skinuo sve sa sebe i bacio se u sneg, nadajući se bolesti. Ni to nije uspelo. U njegovom ormančiću čuvaju se, za posetioce renoviranog Paviljona, kamenčići raznih oblika i boja, koje je sakupljao pri retkim šetnjama pod stražom. Ovih godina, piše se da je imao dve vanbračne kćerke. Kćerka, mlađa, sa domarkom, Mađaricom, iz Paviljona, i starija, verovali ili ne, sa Puškinovom unukom, iz vremena kad je bio lepooki, stasiti i šarmantni prestolonaslednik. Puškin je, pak, svojevremeno, bio opčinjen Srbijom, i pričama o Voždu Karađorđu, Đorđevim pradedom. Aleksandar Puškin imao je dvadeset i jednu godinu kada su ga ruske carske vlasti, zbog švaleracija i dvoboja, proterale u Beserabiju, daleku provinciju na Dunavu (današnju Moldaviju). Tamo je upoznao prognane Srbe, među njima i Voždove potomke. Jednu pesmu je posvetetio Voždovoj ćerki. O njoj piše kao o suprotnosti ocu, vojskovođi, opravdano brutalnom ratniku. Umesto ‘kubure i noža naošternog’ izabrala je ‘smireni život pod nebesima’. Deset godina kasnije Puškin je ponovo u Moskvi, tamo 1830., piše ‘Pesmu o Georgiju Černom’. sa svim što je ‘zadivljujući Georgije Černi radio’, da je ubio oca jer je ovaj u potaji sarađivao s Turcima u vreme ustanka, a brata jer je u zbegovima silovao srpske devojčice. A kum mu, knjaz Miloš naredio da Vožda ubiju, da mu glavu napunjenu slamom odnesu turskom caru u Stambol. Puškin je posvetio jednu svoju pesmu i sukobu voždova ‘novovekovne’ Srbije. ‘Nad Srbijom smiluj se ti, Bože’. Ali u prevodu, Obrenovići su je prekrojavali, izbacivši Vožda pa ispada da je posvećena knezu Milošu.
Vratimo se Prinčevim kćerkama: Prvu-Evu-Milevu, znamo iz ranijih nastavaka mog feljtona, dobio je s Mađaricom Katarinom Šarkanji,, domarkom Paviljona, kad se pročulo da je trudna, dobila je otkaz. Krunski savet i Dvor zabranili su od tada žensku čeljad u Paviljonu. Ni Evina majka ni Đorđe, koji ju je, s Radmilom, posećivao posle rata, nisu otkrili ko je Evin otac, Eva je to saznala posle njihove smrti, otkrivši neke dokumente, i na osnovu njih tražila je bezuspešno da se potvrdi da je njen otac Đorđe Karađorđević. Naše medije 2010., preplavila je priča izvesnog grofa Gabrijela Konstantina Kasa-Hunjadija: Moja prababa, princeza Jelena, bila je vanbračna ćerka princa Đorđa Karađorđevića i njegove ljubavnice grofice Aleksandre von Merenberg, unuke Aleksandra Puškina. Moja baka je rođena u Beogradu, ali se pre Prvog svetskog rata sa majkom preselila u Švajcarsku. Tamo je odrasla, posle rata je sa svojom bakom, princezom Irinom Jusupovom, otišla u London. Selila se i udavala bar sedam puta. Nisam upoznao svoje pretke sa srpske (Karađorđevići) i ruske (Romanov-Jusupov) strane. Povodeći se ovakvom pričom znanom čaršiji i od ranije, nekoliko ondašnjih naših pravnika nagovarali su Đorđa da, po smrti svoga oca, odmah zatraži presto umesto Aleksandra, koji još nije bio oženjen i nema naslednike. No, otkrilo se da i Aleksandar ima vanbračnu kćerku s Francuskinjom koja ga je lečila, te je zamisao pala u vodu.
Iz predhodnih nastavaka znamo o sukobu Đorđa s bratom, i oko Aleksandrove ženidbe. Odbio je da ode bratu na svadbu, odbila je i sestra im Jelena. I Đorđe i Jelena zamerili su bratu, kralju Aleksandru, što je na svadbu pozvao i Austrijance i Mađare, a ratovali smo protiv njih-Austrougara. Saznajemo od Surepa da su Dvor i ministri stali u odbranu dojučerašnjih neprijatelja. Rekli su da su za pogubni Veliki rat krivi isključivo Đorđe i Gavrilo Princip, rat nismo želeli ni mi, ni Rusi. Đorđe je, držeći govor s balkona u Beogradu, psovao Austrougare i bečkog i peštanskog ambasadora, a ruskog cara nazvao lažovom i izdajnikom, jer ni on nije za rat posle aneksije Bosne. I kažu: Đorđe je svojim besom lečio svoje komplekse, što se odrekao prestola. A svoje komplekse lečio je i Gavrilo Princip. Konkurisao je za austrougarskog kadeta, no odbili su ga jer je niskog rasta i žgoljav, pa ubistvom Franca Ferdinanda iskaljuje svoj bes. A jedan brat bio mu je uspešan trgovac pod Austrougarima, drugi je od Austrougara dobio stipendiju da studira medicinu u Beču. Da nije Beča i Pešte ne bi mnogi naši stvaraoci napravili karijeru, u Beču su bili svojevremeno i Vuk Karadžić i Branko Radičević, i slikar Paja Jovanović, kasnije škole je tamo učio i mlađani Andrić A pod Mađarima, u Sentandreji tada mladi Isidora Sekulić, Miroslav Krleža i Crnjanski. Đorđe im je na to, opet po Surepovoj priči, Đorđevom posleratnom sekretaru, uzvratio: Ma ginite se svi vi, lelemudi i lažne patriote, u tri lepe materine. I uhvatite i Gavrila i mene za kitu!
Kad je izvršen atentat na kralja Aleksandra, Đorđe je bio u zatočeništvu, u Paviljonu. Jelena nije došla, i dalje ljuta na Aleksandra. Izvesno vreme, pre svega ovoga, nije govorila ni sa Đorđem. Đorđe joj je zamerio što je pristala na udaju iz političkih razloga oca im kralja Petra. Udala se za ruskog velikog kneza Ivana Konstantinova Romanova. Đorđe ga je nazvao ‘glupan od tri i po metra’. Kasnije se sprijateljio s njim i izvinjavao mu se. Jelenin suprug je ubijen i bačen u jamu rudnika, s Romanovima, u vreme Oktobarske revolucije. S Jelenom je imao sina i kćerku. Jelena i deca jedva su izvukli žive glave i nastanili se u Nici. I za kraj vedrije teme, anegdote o Đorđu. Kao školarac u Ženevi dobio je ukor iz vladanja. Profesor istorije pričao je na času manje o istoriji, više o svojim mukama. Đorđu prekipi, ustane. Gde ćeš?, pita profesor. Napolje, kaže Đorđe. Zašto? I kad ćeš se vratiti?, na to će profa. Zavisi od vas, profesore. Vratiću se kad se vi vratite pravoj tematici. Sram da te bude. Ugledaj se na svog pradedu Vožda Karađorđa!, kaže profa. A Đorđe: Ne poredite me s umrlima, ja sam živ, i zapamtite ja sam svoj, Đorđe Karađorđević! Voleo je konje. Jednom, kad su se vraćali vozom iz manevara, u vagonu jedan oficir je pušio, duvao dim konjima u gubice i cerekao se. gledajući muke konja. Đorđe ga uhvati za rame, otvori vrata vagona, šutne u guzicu te ovaj ispadne, jaučući: Ne daj nam bože takvog komandanta! I još jedna: Kad se početkom šezdesetih smirilo stanje s Rusima, u posetu Brozu dođe delegacija odande, i za večeru traže piletinu ‘po kijevski’. Kuvar zna s teletinom, ‘po srpski’. Broz pozove Đorđa te on pripremi piletinu ‘po kijevski’. Lepa Lukić, naša kraljica folka, priča da se, sredinom šezdesetih, u više navrata kartala sa Đorđem. Verujmo joj. Voleo je on i da se kocka. I za rastanak: Ko zna o Đorđu drugačije i više, tim bolje, neka piše!
