Mini feljton (5)
Spoznah još nekoliko podataka bitnih za Đorđev lik i delo, evo petog nastavka. U ‘Niškim vestim’, na internetu: obnavlja se Paviljon u kome je bio šesnaest godina zatočen Đorđe, pod nalazima da boluje od šizofrenije, iako je odmah srpski patrijarh Varnava rekao to je politička dijagnoza, na papirima nema pečata ni potpisa lekara. No zalud, Đorđa su okovali i sproveli u Paviljon, tj Ludnicu kraj Niša. Za obnovu Paviljona, biće na spisku niških turističkih atrakcija, zadužen je dr Milan Stanojković, direktor Specijalne bolnice ‘Gornja Toponica’. Kaže, malo je ostalo od Prinčevih stvari. Orman sa sitnicama, pisaća mašina, stočić sa požutelim primerkom lista ‘Politika’ iz onog vremena, i foto aparat, koji je na konzervaciji. Tu su prostorije za Princa, bolničko osoblje, domare i žandarmeriju. Moći ćemo da ih obilazimo. I dvorište sa ‘stazama bola’ po kojima se Đorđe šetao uz pratnju žandarma.
U nas je običaj da se uništavaju podaci, koji nekome ne odgovaraju. Ako neko želi da proučava vreme titoizma, iz biblioteka su izbačena sva Titova dela. Princ Đorđe je bio trn u oku mnogima: Apisu, Nikoli Pašiću, Petru Todoroviću, Iliji Đukanoviću, vladarima iz senke. Imali su tabloide, sve najgore o Đorđu, ostali novinari, zastrašeni za život, kao i lekari koji su Đorđa oterali zdraviog u ludnicu, nisu smeli da napišu istinu o Đorđu. I sada jedva poznato: princ Đorđe je učestovao i u Topličkom ustanku u selu Mačkovac kod Kuršumlije, protiv bugarske i austrougarske okupacije. Jedini ustanak u nekoj okupiranoj državi tokom celog Prvog svetskog rata, od 26. februara do 25. marta 1917. Uz podršku naroda, digli su ga oficiri i četnici sa Đorđem, Mikom Alasom, i dr Rajsom. Ustanak je ugušen. U ono vreme nije se pisalo, nije išlo u prilog ni kralju Aleksandru, bratu Đorđevom.
Đorđe je pričao svom sekretaru, Milanu Paniću Surepu, meni Surepov bratanac, sada u Americi, moj pank brat Mladen Panić iz mačvanskog Glogovca: Princ je, uz pomoć zaverenika 1931., uspeo da pobegne iz Paviljona, kako bi svrgao brata i ustoličio se kao Vožd Karađorđe Drugi. O tome piše i diplomata Kosta St. Stajić (Dnevnici 1930-33). Kralj Aleksandar je pobegao s porodicom i mnogim ministrima avionom u Zagreb. Ali imao je laufera, Đorđe i zaverenici upali su u zamku, zaverenici pobijeni, Đorđe okovan i ponovo u Paviljon, sad mora da nosi cipele gvožđem pendžetirane, teške za hodanje, a kamoli za bekstvo. Prozori su ojačani rešetkama. Zahvaljujući Surepu saznajemo Đorđe je, po oslobođenju, izvrgnut napadima vlade i kraljevske porodice iz emigracije, da nije autor memoare, nego titoistički novinari, po Brozovoj direktivi. Pokušan je i atentat: kola udarila Đorđa na biciklu. Prošao je s povredamo, ali ne znamo ko je bio vozač i kako je slučaj okončao, Đorđe o tome nije govorio Surepu. Surep se sećao: povređenom Đorđu Broz je poslao po Aleksandru Rankoviću i Peku Dapčeviću cigarete, čokolade, vina, iz diplomatskog magacina, uz: Javite, ako vam još nešto treba!
Po oslobađanju, glas se s radošću šronosio u narodu. Medija ni po ravničarskim a kamoli po planinskim mestima, pa su partizani i četnici koristili prinčevu ogromnu popularnost. U Bosni, 1941., Slaviša Vajner Čiča predstavljao se kao princ Đorđe. Mladi, poneseni Đorđem i njegovom patriotizmu, srbovanju i ratovanju, a da ga nikada nisu videli, poverovali su Vajneru i pristupili u odred. Kad je Vajner poginuo februara 1942., verovalo se Đorđe je ubijen, pa je oplakivan. Na drugoj strani, general Ljubomir Novaković, predstavljao se po zabitima Srbije i Bosne da je princ Đorđe, uspeo je da na račun prinčeve slave oformi četnički bataljon, do pogibije 1943. A sve vreme pravi princ bio je u Beogradu. Iako je u FNRJ religija bila zabranjena kao opijum za narod, titoisti su dopuštali Đorđu da odlazi u crkve. Posebno Crkvu Ružicu na Kalemegdanu. Tamo je krajem šezdesetih upoznao mladog duhovnika Lavrentija, kasnije šabačkog episkopa. Mladi Lavrentije se zalagao da se Karađorđevići izmire-Samo sloga Srbe spašava, kao svojevremeno patrijarh Varnava. Đorđe odbija, brat mu Aleksandar i dvorske udvorice upropastili su mu najbolje godine, i načeli mu zdravlje. Uz to i ono što i Crnjanski u ‘Embahadama’, pa je zbog toga Miloš brisan sa platnog spiska vlade u emigraciji, da je Đorđe poslednji čistokrvni Karađorđević. Ostali su, po majkama, stranim princezama i groficama, Mešanci i Polutani. Kad je 1969., njegova svetost Lavrentije otišao u London, kao episkop zapadnoevropski i australijski, i tamošnji Karađorđevići odbijali su kontakt sa Đorđem. Prihvatio je jedino princ Tomislav, Đorđev bratanac, drugi sin kralja Aleksandra. Tomislav je po Lavrentiju poslao svoju fotografiju. I Đorđe je popustio, Tomislav je likom, a posebno što se rano odbio od kraljevske porodice, čak se izdržavao voćarstvom, bio na čukundedu Vožda i strica Đorđa. Đorđe mu je poslao svoj džepni sat. Nisu se sreli, sem telefonom, do 1972., kad je princ Đorđe preminuo u 85. godini. A episkop Lavrentije je do svog uspokojenja venčavao i krštavao mnoge Karađorđeviće, bio im je odan. Kad se princ Đorđe oženio mlađanom Radmilom Kolaković – Crnogorkom, ona je preuzela sekretarske poslove, Surep je postao direktor Narodne biblioteke Srbije, Đorđe mu za uspomenu poklonio svoj bajonet iz Topličkog ustanka. Nikada nisu posetili spomenik Voždu na Mišaru, Đorđe nije oprostio ocu, kralju Petru Prvom što je dopustio da obrenovićevski Šabac diže spomenik Karađorđu, a Obrenovići su Voždu odsekli glavu i stalno proganjali Karađorđeviće. Surep je teška srca išao i u Glogovac, i on nije cenio Obrenoviće, jeste Jevrem učinio mnogo za Šabac ali Mačva je bila pod šumom Kitog nalik na Amazon, oni su posekli 25O hiljada stabala i prodali ih Austrougarima, zidajući sebi palate po Beču i ondašnjoj Vlaškoj-Rumuniji. Nastavilo se i sedamdesetih, gradski oci Šapca sekli su Mačvu za Šećeranu, koja je malo radila, od tada Šabac je pod naletom vetrova i peska odande. Sad se Mačva i Podrinje žrtvuju Evropi zarad litijuma. No, malo veselije: kad sam pisao o Đorđu, odlazio sam kod moje koleginice engleskog, iz ‘Selove’, Stane Opalić. U posetu joj dolazio kumić, meni nekako poznat. I skužim: širom sveta svako od nas ima dvojnika, a Stanin kumić, Danilo Cvetić Dača, završio DIF, radi u Poljoprivrednoj, likom i stasom je princ Đorđe. Uslikah ga, pa se uverite. I za oproštaj od našeg Princa od Nezaborava, njegova pesma:
princ Đorđe Karađorđević
PRESTAO SAM I GODINE DA BROJIM
(napisano u zatočeništvu)
Kosa mi je već gotovo sasvim seda i opada.
Kada sam se jutros pogledao u ogledalu
učinilo mi se da lice koje gledam ne poznajem.
Prestao sam da mislim i o prošlosti.
Ona me više ne uzbuđuje, a budućnosti nemam.
Teško mi je, a kada mi je najteže,
kada mi se čini da tonem, da izčezavam.
slušam muziku. Jedino me još akordi umiruju
i vraćaju u život. A da li je dobro da se vraćam?
Prestao sam i godine da brojim.
