Mini feljton (2)
Geni su nosioci nasledne informacije, prenoseći karakteristike od roditelja na potomstvo. Naš narod kaže: IVER NE PADA DALEKO OD KLADE! Italijanski književnik i režiser Pazolini: Svi smo mešano meso. Malo očevog, malo majčinog. Ako prevagne majčino, nalik si na majku. Ako prevagne očevo, nalik si na oca. Najbolje je pola-pola, uglavnom retkost. Elem, kako su deca kralja Petra Prvog stasala, sve više se uočavala razlika u genima. Zorka i Petar nisu deci preneli pola.pola, princ Đorđe je nasledio očeve gene, a znamo da kralj Pera u mladosti nije bio med i mleko, on je pak nasledio gene od svoga dede Vožda Karađorđa, koji za pravdu ubija i rođenog oca i brata. Otuda, princ Đorđe je bio dupleks, spojili su se i geni pradede Vožda Karađorđa i geni oca Petra. Aleksandar i Jelena nasledili su gene rano preminule majke Zorke. Ocu, novoustoličenom kralju Petru Prvom, miliji je Đorđe, ali mora da krije, povremeno ume da ga izlema, kad je Đorđe postao zvanično prestolonaslednik, i punoletan, da ga, umesto batina, pošalje u vojni zatvor, u Gornji Milanovac, na dve nedelje.
Vlada i ministri vide imaće muke s prestolonaslednikom. Poštenjačina je i srbenda, a vlastodršci moraju, da kao Pašić, jedno govore, drugo misle, treće rade što mu je Pašiću pomoglo da dugo održi svoju poziciju i da izgradi kult o sebi, po nekima zasluženo, po nekima nezasluženo. Preminuo, čitam, od stresa jer mu kralj Aleksandar nije 1926., poverio nov mandat za sastav vlade, zbog silnih malverzacija sina mu Rada. Titoisti su ga cenili kao stvarnog realizatora Jugoslavije, doduše kraljevine, pa su najveći trg u Beogradu nazvali, 1953., po njemu, a slobisti-tada Jugosloveni koji su rehabilitovali Karađorđeviće, monumentalni spomenik 1999., a 1997., Bulevar Revolucije nazvali su Bulevar kralja Aleksandra. Kako bilo da bilo, Đorđe je snažan na pradedu Vožda, vešt u mačevanju. Izveštio se u vojnoj akademiji u Rusiji. Aleksandar bolešljiv, slabovid, nevešt u vojnim vežbama, bez svog JA! Dvorska svita i vlada priklanjaju se Aleksandru, mogu lako da ga obrlate I Apis se pribojava Đorđa, tek Nikola Pašić, obojica stvarni vladari Srbije, Apis vlada vojskom, Pašić ministrima i tabloidima prepunim lažima, kakvih je i danas, pa pišu: Princ Đorđe sve luđi, druži se i sa došavšim ludakom dr Arčibaldom Rajsom, šušore nešto povazdan na francuskom, na keju dunavskom. Gde kralju Petru palo na um da princu onaj ludak i čudak Mika Petrović, zvani Alas, bude profesor matematike i fizike. U mladosti družio sam se sa, od mene poprilično starijim, piscima, slikarima, glumcima, muzičarima. Moji najbliži, ali i komšiluk govorili su mi: Gde naće te ludake? Beži od njih! Nisam bežao, zahvaljujući njima postadoh i sam umetnik, a među behu Milić od Mačve, Mika Antić, Vasko Popa, Zoran Radmilović, kao što je i Đorđe uz Miku.postao konstruktor i pisac. Mika je svetski priznati matematičar, studirao na Sorboni, koga primitivna sredina, i Pašićevi tabloidi, turaju ogavna ogovaranja. Mika je i čuven ribar, ima priručnik o ribarenju. I muzički orkestar SUZ, svira violinu, prave svirke, džumbus balove po kafanama, uz neviđenu navalu, kao danas na koncertima rok grupa ili mi na džumbus balovima kod Memeda u šabačkoj Ciganmali. Princ Đorđe, bez majke, željan očinske pažnje, našao je u Miki duhovnog oca, a Mika u njemu vidi duhovnog sina..
Mika veli Đorđe napreduje u učenju, ali ne valja tako mlad zatvoren u Dvoru, poput psa o lancu. Đorđe izmoli oca da ga pusti, a Ilija Đukanović, kraljev sekretar i prinčevima profesor filozofije piše: Bio sam protiv, Đorđe se od tada ponašao kao pas pušten s lanca. Đorđe s Mikom ide u ribolov, i po džumbus balovima, udara daire. Mika, dvadeset godina stariji, savetuje mlađanog Đorđa da na ribarenju i provodima skine prinčevsku kapu, da ne bude – Đorđe Perce, da obrije glavu, da bude Đorđe Nularica. Đorđe je tako i uradio, uz očev blagoslov, a Mika mu u svojoj malenoj štampariji štampa razglednice. Đorđa ne bude danima u Dvoru, s ribarima je, članovi vlade šalju žbirove-špijune, neki podnose raport dobro je što tako Đorđe radi, običan narod ga obožava, za njega će i u smrt, kad zagusti našoj zemlji. Vlada i ministri pronose glas Alas pečati princa. Mika Alas se ne obazire, više od pola vlade su “pečatari’, predvođeni generalom Petrom Živkovićem, napad najbolja odbrana! Priča se: Mlađani Đorđe sreo novinara koji je pronosio ružne glasine, i izlemao ga, rekavši: Kad si tako dobar pisac, napiši kako sam te i zbog čega izlemao! A kad na obukama i manevrima sretne Živkovića, okrene mu, s podsmehom, svoju guzu. Za punoletstvo, kralj Petar je kupio Đorđu auto, prvi u Srbiji. Apis, Nikola Pašić i dvorska klika, zahtevali su da mu se oduzme. Juri po Beogradu, vozi ribare i muzikante. Đorđe uzvraća navikava Beograđane da šetaju trotoarom, a ne sredinom predviđenom za saobraćaj. Tako su po ulicama počeli da prave trotoare. Aleksandar i Pavle nisu hteli na vožnju, nisu voleli ni ribolov ni džumbus balove, uz Mikinu čuvenu riblju čorbu. Do Đorđa dopiru glasine Apis i Pašić ga ne bi napadali, kad bi njih vozikao. Đorđe kaže: Voziću ih kad zmija prdne! Jednom, pričalo se, odvezao je, autom, i svojim kočijama, Miku i grupu ribara do ženskog manastira kod Topole, odneli su ribu i kotao riblje čorbe. Jedna mlada monahinja je, ugledavši Princa počela da drhti, poletela mu u zagrljaj, s njom ostale mlade monahinje, neke se i onesvestile, pričalo se igumanija je izvršila smotru i kod svih u nedrima našla razglednice s prinčevim likom, oduzela ih, za kaznu manastir je zatvoren i prebačen na drugo mesto, uz zabranu drženja prinčevih fotografija, i dolaska Princa i ribara. Ministarstvo je naredbu da se izvrši kontrola i po škola za devojke, da se devojkama oduzmu razglednice s likom princa, pod pretnjom izbacivanja. Momci su ga imitirali, brijali glave, kupovali vojničke bluze i čakšire, i duboke crne vojničke čizme i masovno se prijavljivali u kadete. Kasnije, puštali su i brkčiće ala Đorđe Šmeker. To je dovodilo do izliva ljubomore i kod Aleksandra, Nikole Pašića, Petra Živkovića, filozofa Ilije Đukanovića. Đorđe se seća: ‘Bio sam mlad, a moja temperamentna priroda, koja je tako smetala izvesnim političarima, pribavljala mi je puno simpatija kod gospođica. Na prijemima u Dvoru imao sam da to primetim, i mnoge mamice bacale su na mene blažene poglede dok sam na balovima igrao s njihovim kćerkama. Mika likuje, političari i prpošni im sinovi mrko me gledali’. Mika: Đorđe je imao osećaj za ritam, na balovima u Dvoru plenio je valcerima i polkama, na mojim Džumbus balovima – ciganski čoček, ruski kazačok, i sitno srpsko kolce.
Za prve automobile nije bila potrebna obuka, Đorđa je obučavao Mika Alas Bilo je i smejurine, na okuci, kako je skrenuo, iz auta su ispali, nepovređeni, Mika i prinčev vaspitač, francuski major Levaser. Lavaser zahteva da mu Đorđe odsad bude u svemu pokoran, kakvo ribarenje, kakvi džumbus balovi. Đorđe je uzvratio: Punoletan sam, pokoran sam sebi i mom narodu. Uvređeni Levaser mu raspali šamar, Đorđe njemu dva, Levaser da otkaz, ode u Pariz. Đorđe, po očevoj kazni, deset dana vojničkog zatvora.
Đorđe je vozio poneke od svojih vojnika, kad prođu beogradske dame, ustajao je, vozi jednom rukom, zviždao za damama, slao im poljupce, i one njemu, pitao vojnike: Dobre ribe, jel da? Oćemo li ih? Često je ulov riba nosio u kasaranu, vojnicima nedostaje hrana, vodio ih na Džumbus balove. Na jednoj od svečanih smotri dugo stoji s vojnicima, sunce upeklo, kasni dvorska svita, i Đorđe naredi da svi sednu u hlad, sedne i on, i da ne ustaju kad se umišljena svita pojavi, Jednom manvri na Dunavu. Vojnici su morali da preplivaju, nećkali se, oficir ne zna šta da radi, komanduje zalud, Đorđe je skočio u punoj ratnoj opremi i preplivao, vičući: Hajde, preplivavajte, Srbende nisu pičkice! I svi vojnici preplivaše u ratnoj opremi. Ili na konju prelazi zaleđenu Savu, zaleđen Dunav. Posle manevara, oficir je uperio pištolj u Đorđa, preteći mu da drugiput ne komanduje umesto njega. Đorđe mu ga izbio iz ruku, uz: Pazi, nemoj da se povrediš! Jednom je od nekog seljaka otkupio konja, i odmah ga je tom seljaku i poklonio. Miki Alasu kupio je ribarski brodić ‘Karaš’, od svoje apanaže. Tako je bivao sve omiljeniji u narodu i vojsci, sve omrženiji na Dvoru, i među ministrima. Žalio se Miki da kočnice nisu dobro urađene, pa su Mika i on konstruisali nove, ali fabrike su to odbijale, ne isplati im se skuplji materijal za kočnice. Đorđe je voleo i avione, brat mu Aleksandar prvi je leto do Zagreba, a Đorđe je s Mikom avionom preleteo Srbiju. S Mikom je nudio fabrikama nacrte za poboljšanje leta dvokrilaca. I to bez uspeha. Đorđe je odrastao uz Miku, slušao ga je u svemu, osim da ne naseda zakulisanim radnjama i naših i stranih političara i da se, brzoplet, ne odriče prestola. Moja neoprostiva greška, kazivao je kasnije. Uz Miku i Arčibalda Rajsa, kao moje savetnike, Srbija bi krenula drugim tokovima. Arčibalda je upoznao krajem Balkanskih ratova kad je Rajs došao u Srbiju da svet izveštava o strašnim zverstvima koje su Austrougari počinili u Mačvi. Preminuo je 1929., surovo napadnuto od jednog našeg polupismenog ministra. Mika i Đorđe išli su 1917., u Pariz, na Sajam tehnike i oružja, i obilazili fabrike. Kad nisu zajedno, dopisivali su se, Đorđe je Miku oslovljavao sa: Mikico! Čikico! Čiko! Po propasti Kraljevine Jugoslavije, Nemci su 1941., Miku oterali u logor, imao je visok čin, a sedamdeset tri godine. Đorđa su tada Nemci , igrom slučaja, oslobodili iz Ludnica, uspeo je preko svoje tetke, svrgnute kraljice Italije, da izvuče Miku, pa su se družili do Mikine smrti. Na sahrani, nosio je sa starim i mladim ribarima Mikin kovčeg. Da ne zaboravim: Mika Alas je izvodio preko hiljadu kompozicija, mahom izvorna narodna. Na molbu uprave Beogradskog radija, sa članovima ‘Suz’ snimio je sve na gramofonske ploče, ali uništene su pri bombardovanju Beograda. .
Nastaviće se
