Mini feljton (11)
Kad sam studirao takozvani srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost, o Milanu Rakiću i Jovanu Dučiću jedva. Od Rakića pesmu ‘Dolap’, konj koji vuče dolap ponižena je radnička klasa Kraljevine. Ostale nisu za bratstvo i jedinstvo. Za pesmu ‘Simonida’: oči na fresci u Gračanici, Kosovo, nisu iskopali Arnauti, nego naš zatucani narod uveren da će izlečiti svoje oči malterom sa freske. Za Dučića, monarhista i emigrant u Americi, loše piše o Brozu. Dučić je sada na muralima i poštanskim markama, ima sabrana dela. Milan Rakić nije mnogo pisao, pedesetak pesama, skoro sve bunt i otpor, nema sabrana dela, ali je omiljen u narodu. Dučić je voljen u akademskim krugovima, nežan lirik i putopisac, dve-tri rodoljubive pesme, među njima i ‘Ave Serbia’. Rakića ima na retkim fotkama iz Prvog balkanskog rata, kada je napustio posao konzula i javio se u dobrovoljce. Tu su se sreli on i Đorđe Karađorđević. Rakić trideset i šest, Đorđe dvadeset i pet godina. Đorđa je oduševljavalo to što Rakić nije skidao konzulski frak, preko njega je navlačio šinjel, pušku i redenike, a umestio šešira-četničku šubaru. U predasima borbi, čitao je svoje pesme ‘Na Gazimestanu’ i ‘(Kosovski)B’ožur’, napisane kad je bio srpski konzul u Prištini, pod Turcima. Kad je Priština oslobođena, Đorđe je rekao: Rakić mora prvi u Prištinu. Iz podruma kuće gde je nekad boravio, izvukli su crkveno zvono. Rakić ga sačuvao od Turaka, i na trgu se oglasilo. Rakić, Đorđe i Mika pomrali ga, okačenog o direke, uz radost našeg življa i vojnika. Uskoro Rakiću je Krunski savet zabranio učešće u ratu, neophodan je za diplomatiju, pravnik je sa Sorbone. I Rakić je, kasnije, kao i patrijarh Varnava, bio protiv da se Đorđe smesti u ludnicu: ‘Zar našeg Đorđa, silnog ratnika i izumitelja?’ Zaprepastio me podatak o Crnjanskom. Kad je na jedvite jadi uspeo da se vrati iz emigracije, nisu ga mirisali ni komunisti ni monarhisti, koji su ovde delovali u potaji. Jeste monarhista, ali ismejao je memoare kralja Petra Drugog, hvalio Đorđa, pa su ga izbrisali s platnog spiska, izdržavao se kao obućar, Vida je pravila lutke za buvljake. Kad se 1977., razboleo, čitam na društvenim mrežama: i njega su, kao princa Đorđa, i Jovanku Broz, zatvorili. Preminuo je na psihijatzriji, senilan, sedam dana bez hrane i vode i polugo, tobože nije dozvoljavao da uđu u sobu i da mu daju infuziju. Godinu kasnije preminula je i supruga Vida. Iako su u oporuci zahtevali da budu sahranjeni zajedno, Miloša su sahranili u Aleji velikana, Vidu u grobnici njene porodice Ružić, nije velikan! O kukavno i beščasno doba, kaže Šantić. A ja: Da li je ovo istina? Možda. Kad sam 1986., dobio prvu nagradu za feljton o Crnjanskom, ‘Jadi mladog jablana’, delegacija partijaca iz Šapca došla je u redakciju ‘Večernjih novosti’ tražeći da se feljton obustavi. Miloš je monarhista, a meni prekori što ne pišem o velikom piscu komunisti Oskaru Daviču, Šapčaninu. Urednik Slobodan Glumac ih je oterao. Po raspadu federacije, odrekli se Daviča i priklonili Crnjanskom.
Pojavili se teleprinteri. Mika i Đorđe su zahtevali od Dvora da nabave. I prionuli su na obuku. Jedva se zna: Oni su osmislili prve naše kriptografe, vojničke tajne šifre. Na Solunskom frontu su slali šifrovane poruke Grcima za prevoza ranjenika do Krfa, Francuzima od Krfa do Francuske, uz pomoć francuskog majora Fušoa. Tamo, sreli su Jovana Dučića. Za razliku od Milana Rakića, Dučić nije uzeo pušku. Na Solunskom polju streljan je Apis, pod optužbom da je spremao atentat na Aleksandra. Mika Alas i Đorđe bili su protiv, iako je Apis poturao nogu i Đorđu, pa se Đorđe, iznerviran, odrekao prestola u korist mlađeg brata. Posle streljanja, većina vojske se grupisala oko vojvode Mišića, Stepe Stepanovića, Đorđa i Alasa. Aleksadar, sada vrhovni komandant, ovlašćen od strane bolesnog oca, kralja Petra Prvog, stalno u društvu Dučića. Dok je Đorđe u rovovima, Aleksandar pozira novinarima. Dučić ga prati. Zabranjuje mu da se eksponira. ‘Moram, da vide vojnici da sam tu!, kazivao je Aleksandar. Noću mu baterlampom osveljava put. Od vojnih glavešina traži ‘zaklon, gde nikako neće do regenta dopreti meci i topovska kanonada’. Organizovao je i način prevoza. Ispred Aleksandrovih idu kola sa ličnom gardom. On, Aleksandar i Petar Živković, s vozačem, u drugim. Iza još dvoja, s kuvarima i poslugom, i sa ićem i pićem. Đorđe: ‘Na ručkove i večerinke po zamkovima zvali su, kad je na frontu zatišje, Petra Živkovića, on neke svoje oficire, retko vojvodu Mišića i Stepu Stepanovića, Miku i mene nikada. Ne bismo ni išli. Ja sam odbio svaku dužnost u pozadini, želim opet u prve redove, zajedno sa pešadijom, i obrocima uz kazan, uz rukovanje s vojnicima žuljevitih ruku, uz njihove cigare uvijače, i uz tihe pesme kao nekad s ribarima’. Došao je i pisac Ivo Ćipiko, ratni reporter, poreklom Italijan, po opredeljenju Srbin katolik iz Hrvatske. Pisao je pod uticajem srpskih realista, najviše po Milovanu Glišiću. Kad je Milovan ismejan zbog žene Kosare, lakodajke, pride i bolestan, Ćipiko ga pozvao u Dubrovnik, negovao ga, i sahranio na dubrovačkom pravoslavnom groblju. Mošti mu još tamo. Kad je Ćipiko preminuo 1923., u Kaštel Novom, kralj Aleksandar mu podigao ‘dostojan mermerni nadgrobni spomenik’. Među oficirima koji nisu voleli prinčeve, šaputalo se Živković je gej, na večerinke vodi svoje momke, i stariji Dučić i mladi regent su ‘sumnjivi’, kao i Mika i Đorđe. Dučić je u emigraciji, krajem tridesetih, napisao izvanredan esej ‘Sa regentom na Solunskom frontu’. Đorđev sekretar, Milorad Panić Surep, nabavio je 1942., primerak: nigde ratnih strahota, uglavnom o večerinkama, ili Dučić i Aleksandar pod vedrim nebom, teleskopom gledaju zvezde, durbinom Solun, Dučić kazuje svoje stihove regentu na uvo, ovaj glavu oslonio Dučiću na rame i sluša. Pederastija! Đorđe je ukorio Surepa: ‘Nemoj tako! Kako što sam se ja, bez majke, i oca, koji me nikad nije zagrlio, priklonio Alasu, mom duhovnom ocu, tako je i moj brat Aleksandar s Dučićem. I imali su savest. Nisu se, po napuštanju fronta, prvi penjali na brodove. Ranjenici, bolničarke, vojnici, onda oni!’. Đorđe je na Solunskom polju, kao i na Mačkovom kamenu, ranjen. Lekari mu otkrili i benigni tumor. Prebačen je u Francusku, pa u Švajcarsku. Seća se: ‘Na brodu su me svi obilazili. I kao pre abdikacije, klicalo se samo ocu i meni-Živ bio! Bog ti pomogao!’ A Dučić je naš prvi zvanični ambasador, po mnogim zemljama, cenjen, i sa ordenjem. Nije se ženio, vanbračni sin mu se ubio, Sve svoje poklonio je Trebinju, rodnom gradu. On i knez Arsen, Đorđev striček, bili su najveći švaleri svoga doba, na svakom prstu po deset dama.
Listovi Nikole Pašića pisali su: Đorđe se opio od sreće kad mu preminuo otac. I od besa, kad je za novog kralja proglašen brat mu Aleksandar. No, Đorđe je organizovao očevu sahranu, sa sestrom Jelenom. Aleksandar u Parizu, na lečenju prostate. Jeste se opio, jer otac mu je rekao na samrti: ‘Đorđe, sine, bojim se šta će biti kad ja sklopim oči’. Đorđe je organizovao i zakletvu vojske odsutnom Aleksandru. Po oslobođenju, rekao je Surepu, svom sekretaru: ‘Kad se Sandro vratio s lečenja, sada kralj, zamolio me da mu dam mog belog konja, da ga Žorž Beton naslika na mom belcu, nisu me samo Draža i Tito kopirali. Kad sam uhapšen, prisvojio je belca i moju ergelu’. Brat Marine Abramović, Vladimir, univerzitetski profesor i istraživač, govori o Golom Otoku, o piscima koji su tamo skončali, o krađi njihovih rukopisa koje su kao svoje objavljivali petparački komunistički pisci i sticali slavu. Osvrnuo se i na Đorđa. Po operaciji u Ženevi, upoznao je našu lekarku, imaju sina. Đorđe nije znao, Dvor je potplatio da ćuti. Đorđe bi dobio presto iako ga se odrekao, ima sina, Aleksandar neoženjen. I kaže Vladimir: Đorđev sin je Ivan Ašković,1918., prezime očuha, isti Đorđe, đak Frojda i Junga, vrsni psihoanalitičar, u Bernu je imao ordinaciju. Na jednom sajtu o Đorđu naletim na fotke patrijarha Varnave i Porfirija, Nikole Pašića i Milana Đurića! Okud oni? Pašić nije voleo Đorđa, Varnava jeste. A ako nije laž: ‘Đurić, zakleti otporaš i antislobista, sada u vrhu SNS, rod je po majci s Pašićem’. Pita ‘sajtaš’: ‘Na čijoj bi strani Đurić i Porfirije bili da su živeli kad i Đorđe?’ A neko: Otkud znam, pitaj njih! Za (ne)kraj: Rakić – ‘Simonida’; Dučić- ‘Ave Serbia’. U Gračanici, nedavno, ispod freske kraljice Simonide, manastirska slava Svetog Kralja Milutina. Malena Sofija Ivić pevala je etno pesmu ‘Žubor voda žuborila’, na muziku Radoslava Graića i na moje stihove.
AVE SERBIA
(odlomak)
Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.
Još si uz nas, sveta majko, koju muče.
Sve su tvoje munje u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.
Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.
Jovan Dučić
ŽUBOR VODA ŽUBORILA
Žubor voda žuborila
Džanum bre džanum bre
Žuborom je nadvisila
Of of le le
Setnu pesmu dva slavuja
Dva slavuja dva bulbula
Dva bulbula dva zumbula
Stani vodo ne žubori
Pusti pesmu nek se ori
Bez nje nema mladovanja
Mladovanja milovanja
Milovanja radovanja
Žuti mesec zahodio
Džanum bre džanum bre
Sa sobom je odvodio
Of of le le
Mladog momka tankoviju
Tankoviju ubavliju
Ubavliju šećerliju
Stan meseče ne zahodi
Mladog momka ne odvodi
Bez njeg nema mladovanja
Mladovanja milovanja
Milovanja radovanja
Of le le džanum džanum bre
Ivan Glišić
SIMONIDA
Iskopaše ti oči, lepa sliko!
Večeri jedne na kamenoj ploči,
Znajući da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nožem izbo oči.
Ali dirnuti rukom nije smeo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim leži kosa tvoja gusta.
I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskićenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosiš sudbu svoju grubu,
Gledam te tužnu, svečanu, i belu;
I kao zvezde ugašene, koje
Čoveku ipak šalju svetlost svoju,
I čovek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda što već ne postoje,
Tako na mene, sa mračnoga zida,
Na iščađaloj i starinskoj ploči,
Sijaju sada, tužna Simonida
Tvoje već davno iskopane oči!
Milan Rakić
