PIŠE: Dragan Topalović – potpredsednik Udruženja građana ,,Tradicija srpskog naroda”
Nedaleko od šabačkog železničkog mosta na Savi, postoji crkvica posvećena Svetoj Petki, podignuta 2006. godine, kao uspomena na nevino stradale stanovnike grada Šapca i okoline po završetku Drugog svetskog rata. Po veličini malena, ali po svome značaju i simbolici ogromna i velika. Kao Hram Svetog Save na Vračaru.
Tragična uspomena mučeništva jedne generacije stradale od demonske ruke, ona je jedina u Srbiji te vrste. Tiha i ponosna, prkosi zaboravu i sramoti naših novih pokoljenja, što se na pravi način ne poklonimo prolivenoj krvi naših predaka. Novce za njeno podizanje sakupljali su uglavnom ljudi iz udruženja građana ,,Most“, koje se bavilo negovanjem sećanja na žrtve pobijene od strane komunista na šabačkom mostu neposredno posle završetka rata. Osim ako neko nema vikendicu u vikend naselju na obali reke, nešto uzvodno od savskog mosta, crkvicu ćete naći samo ako ste se njoj uputili. Tuda ne prolaze neki bitni putevi, pa da vam bude usput.
Ironija života se donekle ogleda i u tome, što je podignuta neposredno iza čuvenog restorana ,,Motel“, jednog od najpopularnijih šabačkih mesta za pravljenje veselja. Taj prostor se, koliko znam, zagovara za iznajmljivanje i do šest meseci unapred. Većinom dana u godini na tom prostoru je atmosfera izuzetno vesela. Volšebnom silom prepliću se i život i smrt. Nit’ tužnijeg spomena, nit’ veselijeg mesta.Čini se čoveku da je neka viša sila uredila da se tu uvek čuju muzika i veselje, kao večiti žal mrtvih za neproživljenim životima.
Međutim, slavlje, na nesreću građana, nije potrajalo dugo. Već predveče počinju prva hapšenja. Hapse se ugledni građani, sveštenici, trgovci, profesori i studenti, drugim rečima svi pojedinci koji su zasmetali zakrvavljenom pogledu novouspostavljene vlasti. Uskoro će glavom platiti svi oni ljudi čija je glavna krivica bila što su imali poreklo i imovinu. Što su imali novac, ime i drugačije mišljenje nego protogonisti “antifašističke borbe“, koji su na tenkovima Crvene armije uspostavljali svoj totalitarni režim. Umesto slobodnog kretanja i normalnog života, uskoro je u gradu zaživeo policijski čas pod izgovorom da je još uvek ratno stanje i da je sad osnovni cilj i prevashodni zadatak socijalističke revolucije ne samo da se bori protiv spoljneg neprijatelja, nego da se izbori i sa unutrašnjim neprijateljem i saradnicima okupatora. Vojska i takozvani ,,mačevi revolucije“, po zlu čuvena OZNA, je non stop bila na gradskim ulicama a hapšenja i otvorene pljačke su bili toliko česta i masovna pojava, da se neopisivi strah uvukao među narod.
Gradski zatvor, koji se tada nalazio u centru grada, gde je sada policija, se ubrzo napunio sužnjima. Uskoro im je postala mala i zgrada Medicinske škole, kao i Osnovna škola ,,Vuk Karadžić“, tako da su počeli puniti i barake na Dudari na Starom gradu, koje su ostale od Nemaca, gde su oni za vreme okupacije obično držali Jevreje i uglavnom zarobljene četnike, pošto je komunista bilo jako malo.
Isledničke kancelarije Oznaša i zatvori pretvorili su se u prave kasapnice ljudskog mesa. Među zidovima i podovima tih odaja su danonoćno lomljene vilice i rebra i izbijano nebrojeno zuba. U apsane su dovlačili Cigane svirače iz šabačke ciganmale da im sviraju dok oni batinaju ljude. Bilo je primera da su pojedini od batina još u zatvorima gde su mučeni ispuštali dušu. Njih su tovarili na taljige i odvozili da ih bace, najčešće u Savu ili da ih sahranjuju u šumi Zabran, u prvcu pocerskog sela Bogosavca, u čijoj se neposrednoj blizini danas nalazi šabački istražni zatvor.
Potresna ispovest dr Ružice Vojić koja je u svojim sećanjima zapisala da je u mračnim i hladnim zatvorskim ćelijama hodala preko tela živih i mrtvih. Taj običaj batinanja uz muziku zadržali su i potonjih godina, pa su ga primenjivali kad su isleđivali neke od Dražinih četnika koji su uspeli da prežive rat. Upamtio sam jednu priču koju mi je pričao narednik Jugoslovenske Kraljeve vojske, Stanko Mitrović iz Slepčevića, pripadnik Cerskog korpusa pod komandom majora Voje Tufegdžića, kako je prošao u istrazi, nepunu godinu dana od ,,oslobođenja“ Šapca, kada je uhapšen. Pričao mi je o nekom Smaji ciganinu, violinisti koji je imao orkestar sačinjen od njegovih četvorice sinova. Oni su bili zatvorski muzikanti a svirke koje su pravili, popularno su nazivane ,,zatvorske svadbe“. O tim zatvorskim veseljima svedoči dosta ljudi koji su prošli kroz službene prostorije ,,Odeljenja za zaštitu naroda“ tj. zloglasne OZNE. A njih ciganske svirače, neretko su terali da ako neko u toku torture slučajno umre, da su upravo oni dužni da se reše tela. Posle nekog vremena, otprilike nekoliko meseci, netragom su nestali i stari Ciganin i sva četiri njegova sina. Načuo je da su ih pobili da ne bi prenosili priče po čaršiji čega su se sve nagledali u zatvoru.
Prve egzekucije počele su na Svetu Petku, u noći između 26. i 27. oktobra 1944. godine. Ratno stanje je potrajalo sve do 15. maja 1945, tako da se divljanje ovih zveri obučenih u vojničke uniforme i teške čizme i cokule nesmetano odigravalo više od pola godine. Pretpostavlja se da je najmanje u to vreme ubijeno između dve do tri hiljade ljudi, mada poneko tvrdi i mnogo više, jer su mnogi ljudi dovođeni iz celog tog kraja sve vreme. Od četničkih komandanata tu su stradali sveštenici Miloš Jevtić iz sela Brdarica, komandant pozadinske službe u Podrinju i Ilija Kosjer, komandant Posavotamnavskog sreza. Ilija Kosjer je bio izbeglica iz Slavonije ali je sve vreme rata proveo u brigadi Save Ilića u Posavotamnavi obavljajući posao komandanta Posavotamnavskog sreza. Spiskova nema, tragova nema u pisanom obliku. Ostaju samo svedočenja. Sa velikom mukom su od strane članova Udruženja Građana MOST, vrednih poštovalaca ravnogorske ideje i žrtava komunističkog terora prikupljana imena ubijenih i nestalih. Jedan od zaslužnih je svakako i Ratimir Mića Nikolić iz Šapca, čiji je rođeni stric Dobra Nikolić, žandarmerijski major u penziji, ubijen na mostu.
Izvori:
1. Zoran Stanković – tekst ,,Ulica Partizanska“ (objavljeno u časopisu ,,Jugosloven“ 1966. godine)
2. Miša Matić – tekst ,,Trag Zveri na starom mostu“ (objavljivano na više mesta u novinama i internetu)
3. Časopis ,,Most“, list istoimenog Udruženja građana – brojevi 1,2,3,4,5.
4. A. Delić – tekst ,,Savu prekrili grobovi“ (Večernje novosti 15. jun 2009.)
5. Lični razgovori tokom prethodnih godina sa savremenicima iz tog vremenskog perioda, jer dosta delova u priči zasniva se na sećanjima familije stradalih i poznanika. Svakako i saznanja koja mi je preneo otac Vojislav Petrović su izuzetno dragocena.
To vreme, poznatije kao „crveno doba“ u svakoj drugoj prilici bilo bi nazvano svojim pravim imenom, pljačkom i zločinom. Pošto je nesporna činjenica da se zaista sve događalo dok je rat još uvek trajao. To bi se onda najpre nazvalo ratnim zločinom, a ratni zločin nikad ne zastareva.
U Šapcu za gubilište odabrali su porušeni most na Savi, koji je onako razvaljen i prepolovljen zlokobno štrčao na reci. Znači, ni grob im se neće znati. Reka Sava odneće leševe sa mesta golgote. Sava ponovo pronosi srpske novomučenike, kao do malo pre toga iz Jasenovca, samo što su sada ubice i dželati umesto ustaša srpski komunisti, među kojima naročito prednjače neki šabački aktivisti, koji ostaju da žive sa porodicama svojih žrtava, čak i do dana današnjeg.
Nebrojeno je svedočenja savremenika tog jezivog vremena da su ubistva izvodili gotovo ritualno, orgijajući i igrajući kolo kozaračko oko žrtava, poganeći pljuvanjem i šutiranjem leševe ubijenih. Ubijali su ljude uglavnom sekirom i maljem, vezujući ih žicom i bacajući ih u reku. Ponekog bi častili metkom.
Naročito strašnu priču ima ulica ,,Partizanska“ (bivša Kralja Milana), kojoj je nedavno vraćen prvobitni naziv. Jedna je od najdužih u gradu. To je ulica koja je bila glavna trasa kuda su komunisti sprovodili osuđene na smrt. Zatim preko Mihajlovca, na kome se, neko bi rekao, oduvek održava čuveni šabački vašar, pa sve do blage uzbrdice koja vodi do savskog mosta. U ovom slučaju on je bio njihov krst, na kojem su razapinjani. U izmaglici tog biblijskog stradanja, u toj živoj slici Gospoda našeg Isusa Hrista, mnogi nisu imali snagu Bogočoveka pa su na tome putu skretali s pameti, što je izazivalo poseban bes kod dželata, jer im je kvarilo zadovoljstvo što moraju ubijati lude i nesvesne ljude. Sužnji su se javno opraštali od ovog sveta obično na sav glas dovikujući svoje drage ili psujući partizane najstrašnijim psovkama. Mnogi su još u zatvoru od silnih batina i tortura sa pameti skrenuli, pa su se usput histerično smejali. Neki su plakali, ali je većina tupo bludila pogledom ispred sebe, gotovo nesvesna šta se oko nje zbiva.
U kućama te strašne ulice, iza poluotškrinutih prozora i navučenih zavesa, u grobnoj tišini, onemeli od tuge i bola, često su se nalazili članovi najbliže porodice i dalji rođaci osuđenika, koji su dolazili i iz okolnih, ali i prilično udaljenih sela. Gledajući krišom nadali su se da će u tom sprovodu smrti uspeti da vide svoje najmilije, razmene po koji pogled ili im čuju glas, pošto oni, paralisani od straha zbog sprovodnika, nisu smeli da se jave. Mnogi su u tim noćima, po priči jednog savremenika, osedeli. A drama se ponavlja iz noći u noć. Strah je bio opravdan, teror je bio realan, niko nije bio siguran za sebe i svoje bližnje. Glave su padale na obično potkazivanje prstom ili radi čistog hira silnika. Sava je krila leševe ubijenih, represija je zatvarala usta porodicama ubijenih, a o dželatima se nije smelo pričati.
Prvi koji je ubijen na mostu bio je prota Paun Protić. Želeći da raskrste, kako su sami govorili, sa prošlošću i bivšim poredkom, komunisti su kao neverujući ljudi sa posebnim žarom ubijali sveštenike. Potom su utamničili i Paunovog unuka po ćerki Dušana Petrovića, koji je, odsedajući u istoj ćeliji gde i njegov deda, ugledao na zidu ispisane reči i poznao rukopis svoga dede. ,,Gospode, o Gospode, smiluj se na nas grešnike koji ti noćas dolazimo… Nas 80 umire!“
Većina tih zaluđenika je tih godina kroz smeh govorila ,,da će istrebiti pola Zemljine kugle i 70 posto ljudskog roda, samo da bi zavladao komunizam“. Protu Pauna je ubio Dobrinko Pantelić, zvani Dobrinko Šnajder. Hvalio se dugo po kafanama posle rata kako ga je lično zaklao, pa zatim gurnuo u Savu. Jedan mu je oficir zatražio da ga ubije na vojnički način, streljanjem, a ovaj je se toliko razbesneo da ga je udario čekićem u glavu i probio mu lobanju. Pričalo se po Šapcu mnogo godina posle rata, da je taj isti Dobrinko dolazio noću na most i palio na stotine sveća vrišteći i dozivajući imena nekih ljudi. Valjda su ga proganjale duše nevinih koje je pobio. Njegov takmac i kolega u ubistvima bio je izvesni Laza berberin, zvani Laza Gorila. Kao i svaka teroristička organizacija, komunisti su u krvavi pir uvodli i žene, koje predvode naročito krvoločne, već pomenuta Seka Devečerska, Vjekoslava Vjeka Mihailović, rođena Goati, i Vukosava – Vuka Popović. Idejni tvorci ovih zločina bili su dvojica partizanskih oficira Miloš – Miša Majstorović i Slobodan Borisavljević. Pojedini sa sigurnošću tvrde takođe, da je jedan od velikih šabačkih ubica na mostu bio i Zaharije Trnavčević, rođeni Šapčanin, kasnije poznati novinar i političar u komunističkoj Jugoslaviji. O učešću Zaharija Trnavčevića u egzekucijama svedočio je izvesni krojač Nenadović iz Beograda, koji je bio rođeni Šapčanin (ime poznato Miši Matiću, autoru opširnog teksta o ovom čoveku). Ni on, a ni njegova porodica, nisu dobro završili.
Bio je tu i izvesni Dragan Jovanović, za koga se tvrdilo da najbolje radi sa maljem kad treba poslati ,,narodne neprijatelje“ na onaj svet. Šake od njegovog brata Rajka mnogi su sužnji upamtili, jer obično je bio tretman da prvo Rajko obradi batinama, a onda žrtva dolazi kod Dragog na krvavu završnicu. Iako su, kao i svi grešnici, svoja nedela uglavnom radili pod okriljem mraka, neki put ubijali su i po danu da ih seljaci sa klenačke strane mogu gledati. Dugo posle rata Klenčani se nisu kupali u blizini mosta, niti su davali svojoj deci da se kupaju. Tu se ne kupa, tu se nalazi groblje pod vodom.
Visoki funkcioner OZNE, Gija Dimitrijević, javno se hvalio ,,da je lično zaslužan za smrt 2.000 narodnih neprijatelja. Samo u jednoj noći su ubijene 182 osobe. Umro je u Americi, kod sina, i nikad nije odgovarao za svoje postupke. Kao i mnogi drugi. Slobodan Borisavljević, načelnik OZNE, je dugo živeo posle rata na Novom Beogradu. Nikad nije svedočio o svojim zlodelima.
U krvavim zločinima na mostu bilo je i ličnih osveta. Tako je na mostu ubijen student Milan Bečejić, najbolji lirski tenor Kraljevine Jugoslavije. U njega je, navodno, bila nesrećno zaljubljena partizanka Seka Devečerska.
Kod fabrike ,,Zorka“ i sela Mrđenovac, voda je izbacivala tela, a seljaci su ih odgurkivali dalje, samo da ne bi bili svedoci strašnog pogroma. Nesrećnog žandarma Bogoljuba Markovića, rodom iz jadarskog sela Sipulja, meštani su izvukli iz vode jer je još davao znake života. Tajno su ga lečili, ali kad se oporavio i vratio u rodno mesto brzo je primećen. Ponovo je uhapšen i ponovo odveden u šabački zatvor. Ovaj put umoren je do kraja. Jelena Jela Marić, učiteljica iz Šapca, rođena od Ilića iz Vladimiraca, čiji je otac bio sveštenik prota Milan Ilić a rođeni brat Sava, komandant Posavotamnavske brigade, ubijena je samo zato što joj je brat bio četnički starešina.
O bizarnosti uma mučitelja svedoči i pravnik Petar Kuzenko, čiji je otac Vasilije, profesor muzike i predvodnik nekoliko predratnih Horova u Kraljevini, utamničen i likvidiran na starom mostu. Tamničari su 26. oktobra 1944. poslali mladog Skojevca da iz kuće profesora Kuzenka donese violinu. Kada ga je profesorova supruga Saveta upitala šta će mu violina u zatvoru, Skojevac je lakonski odgovorio: ,,Sad će on malo da nam svira“. Borisavljević, Majstorović i izvesni Vasić su se dosetili da bi u predahu od isleđivanja mogli malo da slušaju muziciranje vrhunskog muzičara, nosioca ordena Svetog Stanislava i Medalje doma Romanovih. Prvo da im svira, a posle će da ga ubiju.
Svi ti demoni u ljudskom obliku su na koncu svog života umirali u strašnim mukama, ili su gledali kako im deca i unuci umiru od opakih bolesti ili vrše samoubistva. Kraj života dočekivali su u bedi i sramoti, prokleti, prokuženi i ostavljani od svih. Ma kako se krili i mislili da će na taj način prevariti Boga, narod i neku višu kosmičku pravdu, na posletku se sve tajne doznaju, i svako dobije svoje po zasluzi.
Napomena: Velika je nepoznanica i uloga srednjovekovne tvrđave na Savi, izjavio je svojevremeno dr Živko Topalović, predsednik udruženja ,,Most“. On se zajedno sa sveštenikom Vojislavom Petrovićem najviše i zalagao da se na obali Save podigne crkva, posvećena žrtvama komunističkog terora u Šapcu. Kada je negde 60-ih godina prošlog veka kustos šabačkog muzeja i veliki poznavalac istorije Šapca i okoline, Milivoje Vasiljević, prisustvovao nekim iskopavanjima koja nisu imala nikakve veze sa ratnim i poratnim događajima, slučajno je nabasano na masovnu grobnicu. Nađena je gomila skeleta i ljudskih kostiju i lobanja pojedinačno. Ubrzo su radovi obustavljeni. Posle 2000. godine, uz dozvolu lokalne samouprave i Zavoda za zaštitu spomenika kulture, ponovo su pokrenuta iskopavanja u tvrđavi i tada je pronađeno pola skeleta. Imao je glavu, rebra, ruke, a od struka na dole je odsečen. To je dokaz da su grobnicu izmestili na drugo mesto, izmeštajući zemne ostatke pobijenih, najverovatnije bagerom.
Dugogodišnji sudija okružnog suda u Šapcu, Gojko Lazarev, koji je lokalnoj javnosti najpoznatiji po predanom radu na rehabilitaciji osuđenika od strane komunističkog režima, konstatovao je u vreme kad je hram podizan, da je elementarno pravo svakog čoveka da bude dostojanstveno sahranjen. Srbija bi trebalo, kako je tad izjavio, da se ugleda na primer Španije, gde su sve žrtve zajedno sahranjene i groblja vidno i civilizovano obeležena. Što i jeste neka vrsta pomirenja. Slovenija je jedina država od bivših jugoslovenskih republika koja je usvojila Zakon o vojničkim grobljima. Kod njih je locirano preko 500 grobnica sa preko 100.000 pobijenih. Doduše, ovde kod nas su u pitanju uglavnom civili, i uslovno rečeno, ratni zarobljenici.
Uprkos svim tim očiglednim činjenicama i dokazima, otpora, spletki i raznih zakulisnih podmetanja od strane republičkih i lokalnih vlastodržaca je bilo i tad, više od šezdeset godina kasnije. Ironično, posle navodnog pada Miloševićevog režima i prekida sa mračnom prošlošću.
