Nikada nisam mogao da razmišljam ili govorim o đacima, a da ne pomislim da su to bili i naši roditelji, pa, nakon nas, bili, jesu, ili tek biće, i naša deca, unuke i unuci, svi. Oduvek i zauvek smo i đaci.
I onda rečenica – Đaci su takvi i takvi! – postaje nemerljiva, netačna, čak i besmislena.
Različiti civilizacijski prostori i vremena sigurno određuju i ukupno različite đake. Često se čuje kako trenutno nikome i nigde baš ne cvetaju ruže, pa ni u školstvu, ali to je samo providni paravan onih kod kojih su te ruže u najlošijem stanju. Čitajući o školskim sistemima širom sveta, svedočim da se ne možemo pohvaliti našim.
Svima koji to prate, jasno je da se naše škole previše bave lošim đacima. Šta bi prigovorili oni dobri, nemoguće je navesti u jednom ovakvom tekstu. Pokrenete li takav razgovor sigurno ćete biti veoma pozitivno iznenađeni. Barem su takva bila moja iskustva u Šabačkoj gimnaziji.
Za početak, zapisujem tek nekoliko slučajno izabranih, možda nekima neočekivano hrabrih, iskrenih i mudrih đačkih zapažanja. Nekada izgovorenih samo u četiri oka, ali i to bi trebalo biti dovoljno.
Dobrim đacima ponuđeno je kako nisu dobri drugovi, ako onim lošim ne daju da od njih prepišu i time obezvrede svoj rad i znanje. Prisvajanje tuđeg rada i znanja trebalo bi da je neprihvatljiva krađa i laž. Naprotiv, to je drugarstvo i snalažljivost, nikada valjano sankcionisana.
Kažete kako đaci ne uče, a niko nikada nije premerio da li ti đaci koji žele da uče, mogu da nauče sve to što je planovima i programima predviđeno. I da li je to potrebno i upotrebljivo. Pa, ako je malo, da dodamo, a ako je previše, da smanjimo. Koliko je to stranica lektire, domaćih zadataka, stranica iz udžbenika, koje treba naučiti do sutra? Kod nas i u svetu.
Trenutnim padom kriterijuma ocenjivanja obezvređuju se dobri i vredni učenici, a ocene i diplome postaju nepouzdane i netačne. To je, dugoročno gledano, na štetu i onih koji se hvale i raduju svojim nezasluženo dobrim ocenama. Jednoga dana će ti lažni stručnjaci odlučivati o životima svih.
Ohrabrite li dobronamerne i pravdoljubive mlade ljude, sigurno ćete i vi čuti nešto slično.
Možemo li bolje?
Školu ne bi trebalo čuvati i pravdati njene slabosti po meri i favorizujući loše i neradne đake, a što je trenutno veoma aktuelno, nego je menjati u korist onih vrednih i valjanih.
Te mnogobrojne vredne i valjane đake morali bismo ozbiljno i pod hitno upitati kakvu školu žele. I poštovati dobijeno mišljenje. U njihovu korist i društva u celini, ma koliko ta dobrobit nekome bila nerazumljiva.
Smatram da je organizacija i realizacija takvog istraživanja spada u jednu od primarnih (nažalost neispunjenih) obaveza našeg republičkog Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja.
