Rijaliti Srbija
Situacija u svim sferama života u Srbiji već duže vreme liči na rolokoster, onu zastrašujuću igračku kojom se vozite brzo gore pa onda još brže dole, kada vam očne duplje počnu da vire iz nožnih prstiju a u stomaku se dešava kolaps ali i neko čudno zadovoljstvo pomešano sa strahom.
Samo što se u našem slučaju mi vozimo isključivo ka dole, brže jače, bolje, ma najbolje da se ne lažemo, propadamo i propadamo i vidimo to i znamo da nam nema spasa ali ipak osećamo neko čudno zadovoljstvo pomešano sa strahom.
U našem Diznilendu, kao i u onom pravom, sve šljašti, pregršt je boja i zvukova i likova kao iz „crtaća“, klovnova i sumasišavših (eno ga sa pištaljkom Simo Spasić, osuđeni silovatelj, drži banku na Hepiju), mucavih spodoba (Ana, glupa kao noć, Brnabić, pokušava da razume kako da razume samu sebe), lajavih krelaca (Orlić, Bakarec) i ostalih kreatura gde se ističe „pjevač“ Ivica, šef diplomatije i gubljenja vremena, Dačić koji ne zna ni jedan strani jezik, voli da peva gde god stigne a falšira za sve pare i pokvaren je kao kvaran zub a na vlasti je oduvek kao da je tu i rođen.
I onda u tom raju dođe, po prirodi stvari, u jednom trenutku do neizbežnih nevolja koje, na žalost, utiču na život svih u negativnom smislu ali ni za uzroke a ni za posledice tih problema nikada niko nije kriv, niko nije odgovoran, sve se gura pod tepih, sve što ovim zlikovcima na vlasti ne prija zbog rejtinga i ličnih interesa, pa tako karavani natovareni tragedijama kao što su ubistva u OŠ “Ribnikar“ i selima u okolini Mladenovca, prolaze dok naprednjački psi (režimski mediji) laju, prolaze i afere poput Jovanjice, Belivuka, onaj tragikomični pokušaj – popušaj nečega (a niko ne zna čega) u Banjskoj, a sve samo da „okupatori“ još malo ostanu tu gde jesu, da opljačkaju i ono malo što je još ostalo u i od ove nesrećne zemlje u srcu Evrope a na dnu civilizacije kojoj navodno pripada.
Stanovnici našeg luna parka su u većini kao zombi, ni živi ni mrtvi, a kada dođe do izbora i glasanja i mrtvi su itekako živi, inače ih niko nizašta ne pita, dovoze ih i odvoze na mitinge vladajuće kriminalne organizacije zvane SNS i trpaju u tor kao ovce, ograđuju žicom da ne pobegnu, do glasačkih kutija ih dovode poput robijaša u lancima pretnji, ucena, lažnih obećanja i sitnih podmićivanja dok im vrhovni Zli Čarobnjak sa televizija sa nacionalnom frekvencijom svakodnevno ispira mozak svojim nebuloznim pričama, onako prepotentan u nastupu a zapravo u suštini bedan i lažan kao oni silni doktorati njegovih čauša (Siniša Mali a veliki falsifikator i mnogi drugi znani i neznani junaci našeg doba).
I puca se u našem zabavnom parku, pršti i fijuče na sve strane, broj žrtava neprestano raste, nasilje se izliva kao voda svuda ali fešte u Diznilendu – Srbija ne prestaju, pod ružičastim šatrama je uvek puno, veselje je obaveza svih naprednih budala, psihopate celog sveta ujedinite se i „ha, ha, ha-haha, svi marš na ples“ i tako od jutra do mraka.
A za mesec i po dana u našoj maloj zajednici održavaju se izbori, republički, pokrajinski i delimično lokalni i svi vanredno jer je, zaboga, stanje vanredno (a kada ovde nije?), ko zna koji po redu u poslednjih deset godina od kada je Nepomenik zaigrao ulogu Vladaoca na političkoj, državnoj i društvenoj sceni Srbije jer je to baš i uvek zgodan način da se bar na određeno vreme pobegne od suštinskih problema koji more državu i građane, da najnovija predizborna kampanja prekrije sva ona lažna obećanja iz prethodne i onih pre nje, da se dodatno potkupi narod e da bi pružio, poklonio, novi legitimitet ofucanim aktuelnim nosiocima vlasti koja je u proteklom periodu rušila (i ruši) sve normalno pred sobom, institucije i slobodomisleće ljude a gradila preskupe autoputeve i gradove na vodi perući tako mafijaške pare dok u minut do dvanaest donosi najvažniji zakonski akt svake države – budžet za narednu godinu i sijaset drugih važnih zakona za koje pučanstvo nije ni čulo a poslanici opozicije nisu stigli ni naslove da pročitaju jer je sve bilo po hitnom postupku (kao, božemeprosti, pred fajront).
Kada budemo saznali šta u onim silnim paragrafima piše i koliko nas se zapravo tiče, biće verovatno kasno. Osim ako ona apatična, umorna i bezvoljna publika, nekim čudom, ne odluči da se probudi i da krene u akciju spašavanja sopstvenog života i svojih najbližih kao i države i društva u celini tako što će otići, kada bude vreme za to, na biračko mesto i zaokružiti na listićima bilo koji broj i ime liste (predlog: „Srbija protiv nasilja“) samo ne – nikako onaj broj pod kojim je Aleksandar Vučić i SNS razbojnici i tako, u poslednji čas, spasti svoju dušu i budućnost svih normalnih ljudi u ovoj ludoj kući.
Živeti kao sav normalan svet? Da, moguće je. Ugasite televizore, naoštrite olovke i hrabro krenite napred, ka gore, penjite se polako ali sigurno i možda na kraju sve ispadne dobro.
(Za naslov kolumne zahvalnost Kokanu Mladenoviću)
Piše : Dragan Karalazić