Rijaliti Srbija
Kao klinac filmove vestern žanra ili kako smo ih zvali“kaubojci“ voleo sam najviše kao i većina mojih vršnjaka tih davnih 60-ih godina prošlog veka. I naše igre, kada nije bila prisutna lopta, uglavnom su izgledale kao u tim filmovima, „ratovali“ smo mi „kauboji“ i mi „indijanci“ po vasceli dan sa sve odgovarajućom opremom da bi što vernije u tim igrama prikazali ono što smo videli u bioskopu, na velikom platnu. Najbolje u tim filmovima je bilo to što su dobri momci uvek pobeđivali a loše je stizala zaslužena kazna. To je kod nas razvijalo osećaj za pravdu, istinu i prave vrednosti. Divlji Zapad, gde se radnja ovih pokretnih slika uglavnom odvijala, bio je za nas tada ali i kasnije pojam nereda i borbe zlikovaca protiv običnih, vrednih i poštenih, ljudi i mesto gde pravi zakoni još ne postoje tako da vlada zakon jačeg. Ali, to su bili filmovi, fikcija, mi smo živeli u sasvim drugačijem društvu. I tadašnji predsednik SFRJ, drug Tito, voleo je osobito vesterne a sa nekim od glumaca koji su proslavili ovaj žanr (Kirk Daglas, recimo) bio je i prijatelj ali nije mu palo ni na kraj pameti da napravi državu ni nalik onome što je predstavljao Divlji Zapad već baš suprotno. A evo u 21-om veku mi u Srbiji, danas i ovde, imamo situaciju da nam država i društvo neodoljivo liče na onaj Divlji Zapad koji je bio inspiracija mnogim filmskim stvaraocima, pa i najvećim (Hoks, Hjuston, Istvud, Leone…). I ovo što se trenutno kod nas događa već se obrađuje filmskim i „serijskim“ jezikom i sve je vrlo, vrlo, mračno što, u našem slučaju, znači i vrlo realistično. A naša realnost je takva da kao nekada na Divljem Zapadu imamo jedan grad (državu) u kome je glavni baja zlikovac (i pritom psihopata) sa najviše para, pokradenih nekada negde, a samim tim i najviše moći, oko njega su podguzne muve koje izvršavaju sva njegova suluda naređenja, tu je i šerif koji se ne meša u svoj posao a na platnom je spisku narečenog tajkuna, tu je i salun (saloon) u kome se kriminalna elita provodi dok običan svet crnči za koru hleba, tu su i vrlo napredne dame za razonodu pijanih i bahatih „kauboja“, negde tamo je i škola, crkva, banka i sve što treba i sve kontroliše Onaj glavni baja, šljam i bolesnik u glavu, dok sirotinja raja ćuti i trpi („samo da ne bude gore…“) i eto opisa današnje Srbije. Ona jeste na zapadu (Zapadni Balkan) a da je divlja, e to je iz sve snage. Obračuni na ulicama srbijanskih gradova postali su uobičajena i svakodnevna pojava (onaj čuveni, američki, kod OK korala bio je mačiji kašalj u odnosu na ove naše), policija se bavi kriminalom a kriminalci su u institucijama sistema, to je naša stvarnost, i jezik mržnje koji vladajući naprednjaci šire na sve strane, vređajući i preteći svima onima koji ne misle kao oni, ko nije sa njima taj je neprijatelj države i naroda i treba ga uništiti. Prednjači, naravno, Vrhovno Zlo, čovek koji je uzurpirao mesto predsednika Republike, prisvojio sve materijalno i nematerijalno na teritoriji koju je proglasio svojim vlasništvom. U ovom i ovakvom trenutku u filmu bi se pojavio tajanstveni Stranac kao simbolični mač osvete i ružni, prljavi, zli „kauboji“ bi najebali k’o žuti. Čak i onaj Vrhovni. Tome smo mi učeni u svom odrastanju : da biti hrabar i pošten je nešto ispravno i da tome u životu treba da težimo, da se borimo za slobodu mišljenja i sopstvenog stava, da budemo svoji ali i da ne povređujemo druge, da pomognemo kome treba ali i da ne trpimo bezobrazluk, netoleranciju, diskriminaciju po bilo kom osnovu, da podelimo šamare onima koji to zaslužuju ali i da ne dozvolimo lošijima od sebe da nas maltretiraju i vređaju nam inteligenciju. OK, život je komplikovaniji od filma pa čak i od „kaubojaca“ ma koliko bili dobri u umetničkom smislu ali vrednosti za koje se „dobri momci“ na filmskom platnu bore važe i u realnom, našem jedinom, životu ili bi bar tako trebalo da bude. U današnjoj Srbiji na divljem zapadu jeste teško biti i prosečno normalan a kamoli imati svest koja seže dalje od čuvene, naopake, sintagme „u se, na se, poda se“ koja se kao mantra ponavlja među onim najglupljim, najnesposobnijim i najpokvarenijim, sa, eventualno, jednom vijugom u glavi. Ali, ipak! Da su ljudi od postanka sveta tako razmišljali još uvek bi živeli u pećinama. Još kad je onaj hrabriša, a koga su njegovi savremenici smatrali ludakom, dofurao vatru bilo je super u pećinskim prostorijama, skoro pa kao u Srbiji danas : nije baš potpuni mrak, smrdi ali je toplo, ima nekog ruva, ima malo i kruva, seks je redovan tako da tu ništa stanovnici pećine (Srbije) ne bi menjali. Sva sreća pa ti prvi ljudi nisu bili Srbi već neki mnogo pametniji i hrabriji primati. Ćuti i trpi nije bila opcija nego baš suprotno od toga. I tako smo stigli do demokratije, slobodnih medija, putovanja kosmosom i digitalnog sveta a i Divlji Zapad je uređen, zna se ko šta sme a šta ne, zakoni se poštuju, kabadahije, kaubojske i ine, završavaju zbog svojih nedela iza rešetaka kao i njihovi pomagači, građani (a ne podanici) glasaju na izborima za svoje predstavnike tamo gde se o njihovim životima odlučuje i nema ni malih ni velikih bogova na zemlji. Onaj Jedan koji sve zna i sve kontroliše da bi večno ostao na vlasti. Ipak, nepravde i tamo kao i svuda još uvek ima u dovoljnim količinama da postoji potreba za borbom protiv nje i u stvarnosti a i putem filmova kao što su, recimo, vesterni gde se onaj bezimeni junak na kraju balade najebe majke lošim momcima, vrati stvari u normalu i osmehe na lica dece, ponekad i odraslih i odjaše u daljinu sa zalaskom sunca. Teško da će se ovde ikad pojaviti Bledi Jahač ili Đango kao sila pravde koja dolazi neočekivano i rešava stvar. Mada, realni život često imitira umetnost, stvarnost fikciju, tako da…
Dragan Karalazić
