Država je svetinja bez koje nema života

Rođen je u „drugom“ vremenu, zagazio u desetu deceniju života, ali sa istim žarom i ljubavlju priča i piše o nečemu što savremena civilizacija podrazumeva. Država je za njega svetinja kojoj je posvetio ceo svoj životni vek. Država, kaže Dimitrije Fuštić, policajac u penziji, može biti nakazna, može biti svakakva, ali bez nje nema života i zato se treba boriti za valjanu državu kao što je i on to činio od 14. godine služeći joj i boreći se za nju. Rođen je u opštini Mojkovac, u selu Žari. Bio je policajac u rukovodećoj policijskoj strukturi, tzv. javnoj bezbednosti. Rano je postao politički aktivista. U 18. godini, 26. novembra 1943. godine, primljen je u SKOJ, a 4. juna 1948. godine u Komunističku partiju Jugoslavije. Januara 1952. godine postaje policijski službenik. Neplanirano, kako kaže, jer je bio odlučan da se bavi poljoprivredom i nasledi porodično imanje od oca.

-Nagovorili su me ljudi, iako sam bio odlučan da budem seljak. Bio sam najstariji sin u porodici, a roditelji su bili poprilično iznureni. Otac je rođen 1876. godine. Kad se ženio, imao je 46 godina, a mene je dobio u 49. godini. Odlučio sam da nastavim njegov posao na zemlji. Rukovodeći ljudi partije i SKOJ-a manipulisali su sa mnom do kraja rata. Posle rata krenuli smo u radne akcije da obnavljamo zemlju i tamo sam se afirmisao kao nekakva vodeća idejna struktura i snaga. Onda sam tri godine proveo u vojsci, završio podoficirsku školu i hteli su da me ostave u vojnoj službi. Međutim, taj plan da idem u selo da zamenim oca je bio presudan i vratio sam se kući. Otišao sam u Sreski komitet da vratim partijske papire koje sam doneo iz armije. Tamo sam u partijskoj administraciji sreo sekretara komiteta, uglednog čoveka, partijaša od pre rata. On me uverio da će se seljačke radne zadruge brzo ugasiti i da je bolje da idem u policiju. To mi je nuđeno pre vojske i tada je bio uslov da ostanem šest godina u policiji, pa da mi se računa da sam odslužio vojni rok. Odbio sam. Išlo mi se u vojsku zato što je vojska tada bila, što i danas tvrdim, jedan mali univerzitet za izgradnju lika čoveka, njegovih pogleda na svet, njegovog odnosa uopšte prema ljudima, prema stvarima, prema svemu – priča Fuštić kako se na kraju, na nagovor sekretara Živka i uz dogovor sa ocem, ipak obreo u policiji.

Završio je Višu policijsku školu u Zagrebu, a pre toga jednogodišnju školu za komandire stanica u Sremskoj Kamenici. Već 34 godine je u penziji koju je stekao nakon tri decenije rada uz beneficiran radni staž.

Pre dve godine, 2014. godine, napisao je prvu knjigu koja je bila autobiografska, biografija njegovog bratstva Fuštić. Istraživao je svoje korene i prvi je u porodici napisao nešto će ostati za potomstvo. I pera se dohvatio na nagovor najbližeg okruženja i tako je nastao „Maraton bez treninga“, gde je oslikao svoj život bez ijednog predaha i zastoja.

-Tu sam opisao svoj životni put sve do 6. oktobra, koji za mene predstavlja vrlo tragičan, ali značajan datum. Tog dana sam ja izumro iz javnosti, tog dana sam sačekao jedan deo Šapčana koji su se vratili iz Beograda posle pobedonosnog marša, video ih kad su izlazili kod Venca i iznosili rekvizite. Tamo sam stajao i gledao suvenire koje su doneli iz Savezne skupštine. Onda sam sebi doneo odluku da za mene više nema javnog delovanja, ni istupanja – seća se Fuštić.

Promenio je šest mesta službovanja u organima opština. Negde je bio član komisije za opštenarodnu odbranu, negde član komiteta. Službovao je pet godina u Žabljaku pod Durmitorom, gde je, pored redovne funkcije, bio i načelnik štaba za odbranu od elementarnih nepogoda. Zadnja politička funkcija mu je bila u Šapcu ’86 godine, gde je izabran u petnaestočlano predsedništvo Opštinskog komiteta Saveza komunista Šapca. Bio je rukovodilac u dve mesne zajednice, stanovao osam godina u Žike Popovića i doprineo izgradnji Doma Mesne zajednice. Jedan mandat je bio predsednik skupštine MZ „Donji šor“, gde je završio političku karijeru.

Od 1988. godine počinje da piše pisma, dobrim delom sabrana u knjizi „Pisma bez odgovora“. Reagujući na društveno-politička dešavanja u regionu, koje su ga intimno duboko potresala, obraćao se onima koje je smatrao „najvećim i najodgovornijim u svim prilikama“: generalima, srpskim rukovodiocima, a jedno umnoženo pismo naslovio je na svih osam instanci u državi, predsedništvima svih republika i saveznom predsedništvu. Pisma od njega dobili su Slobodan Milošević, Alija Izetbegović, Stjepan Mesić, Franjo Tuđman, Janez Drnovšek… U njima je, kaže, elaborirao svoje viđenje situacije, njegove procene njenih posledica i upozoravao da se preduzmu odgovarajuće mere koje će da spreče te njegove zle slutnje.

-Uvek sam reagovao na neku provokaciju koja uznemiri i poslednju kap krvi u telu. Svaki problem koji me potresao podsticao me da napišem pismo. U pismima sam iznosio briljantne ocene i procene, vodeći računa o rečniku koji sam upotrebljavao. Nisam koristio kočijaški rečnik. Trudio sam se koliko moje intelektualne mogućnosti dopuštaju da odaberem prave reči. Pisao sam i agresorima Klintonu, Širaku i Bleru – seća se on.

Iako to naslov implicira, nisu sva poslata pisma ostala bez odgovora.

– Odgovorio mi je američki ambasador u SFRJ Voren Cimerman. Dva puta sam mu pisao i oba puta mi je odgovorio, a jedan odgovor je u ovoj knjizi. Odgovorio mi je predsednik Skupštine Srbije Zoran Sokolović. Reagovao sam na prvu verziju Zakona o stambenim odnosima, kada je trebalo da se utvrde kriterijumi za otkup stanova koje je država prodavala. Dobio sam odgovor od šefa kabineta da je moja predstavka ušla u skupštinsku proceduru sa nacrtom zakona. Reagovao sam na rehabilitaciju žandara poginulih u Beloj Crkvi i tražio od republičkog javnog tužioca da reaguje. Po sistemu zaštite zakonitosti dobio sam odgovor od republičkog tužilaštva da je sve u redu i da nema mesta reagovanju – objašnjava sadržaj nekih od svojih pisama Fuštić, koji se, bilo da piše našim ili stranim zvaničnicima, u pismima obraćao na „čistom srpskom jeziku“.

Kako ističe, nije mnogo računao da će da čitaju, već je to više bilo pražnjenje njegove frustracije. U knjizi se nalazi izbor od pedesetak pisama, a kod kuće ih ima još 120.

Planira da pokolenjima ostavi i veliki arhivski materijal koji je brižljivo skupljao. Sadržan je u 25 rokovnika na 120 listova papira i obuhvata period od 15 godina – od 24. septembra 2000. godine, kada je Slobodan Milošević izgubio izbore, do 6. okrobra 2015. godine. Svaki dan prati jedan događaj i jedna stranica i svaki zapis je potkrepljen slikom iz novina i podvučenim tekstovima koji se odnose na taj događaj. Materijal će možda preporučiti i našem Arhivu, jer je, kako kaže, istorija kao voće – treba da sazri, pa da se ubere kad joj dođe vreme.

Poslednje pismo napisao je, kako navodi, „genetski modifikovanom Crnogorcu Milu Đukanoviću“. Dotaklo ga je što je Đukanović na proslavi stogodišnjice Mojkovačke bitke izjavio da ta bitka spada u vrh najvećih crnogorskih pobeda, ali da posle, u Jugoslaviji, crnogorske žrtve nisu vrednovane, jer je istoriju pisao dvorski istoričar Vladimir Ćorović.

Zanimljivo je međutim, da je jedno pismo poslao na adresu glavnog i odgovornog urednika „Informera“ Dragana J. Vučićevića.

– On je totalni privrženik Vučiću od početka. Vučić je na početku hteo da se dokazuje, pa samo što ga nismo videli da uzme metlu da čisti zgradu Vlade – sve drugo je radio. Onda su bili prigovori u štampi da se ne vidi niko drugi nego on. Nažalost, i danas je tako, a njemu je to zasmetalo. Napisao je oštru kolumnu protiv tih koji pljuju po prvom PPV (prvom potpredsedniku Vlade). Tražio sam odgovor od njega na desetak pitanja iz života, sasvim opravdanih. Prećutao mi je – objašnjava svoje pobude Fuštić.

Na pitanje zašto nije pisao premijeru, kratko odgovara: „On nema vremena to da čita. Računam da bi to bio moj promašaj“.

Posle ovog obimnog štiva, pero će odložiti u stranu. Više neće pisati, dovoljno mu je ovo što planira da ostavi generacijama koje dolaze. Kao svedočanstvo, kao iskustvo, kao sećanje. I pored porodičnih neprilika i nimalo lakog života, posvetio se dušom i telom nečemu izvan ličnog, nečemu omeđenom granicama, misleći o opštem. Zarad toga ispisao je redove koje ostavlja drugima da čitaju i da o njima sude. On će, kako kaže, ovo života što mu je ostalo, provesti u čitanju. Došlo je vreme da drugi malo pišu novu istoriju. On svoju već jeste.

D.Dimitrijević