Ne mogu a da ne kažem nešto i o poslušnosti i teleološkoj neposlušnosti prosvetnih radnika.
Ako se bespogovorno poštuje plan i program realizacije sadržaja određenog predmeta, o čijem donošenju naravno odlučuje Ministarstvo prosvete, verovatno morate “pretrčati” preko svega projektovanog. Umesto da polako i strpljivo odvojite ono najvažnije od manje bitnog i da za to najvažnije imate dovoljno vremena, teme se napuštaju prebrzo, jer to zahtevaju one sledeće. Retko se dešava da učenici osete draž pobede nad gradivom koje su savladali, da su i predmetni nastavnik i većina učenika zadovoljni učinjenim. A zadovoljni su oni koji insistiraju da se planirano mora realizovati, do kraja i po svaku cenu, ma koliko to bilo samo formalno.
U manjini su prosvetni radnici koji istrajavaju u ideji da svoje učenike to što uče, valjano nauče, time rizikujući da u potpunosti ne realizuju usvojeni plan i program. Da ih Ministarstvo, uprava škole, pa i kolege čak proglase neodgovornim, a njihovo ponašanje nepoželjnim i kažnjivim.
Sigurno postoji velika šansa da bi se godišnjim testom pokazalo kako su ovi drugi, učenici koji su, iako ne sve,nešto učili i valjano naučili, bolji od onih prvih, koji su preko svega samo i jedva nekako “pretrčali”. Sporni prosvetni radnici tako se mogu pravdati da je njihova neposlušnost teleološka, u ime višeg cilja, ali uzalud. Većina im to neće uvažiti.
Gore navedeno samo je skica dileme u kojoj su oni koji bi da poštuju i Ministarstvo i Kantov kredo:
“Zvezdano nebo nada mnom i moralni zakoni u meni”.
Još kao dobar đak znao sam da je praksa izvor i kriterijum saznanja i istine. Zato ljudi koji nisu proveli život u školi, sa dnevnikom u ruci, ne mogu sami uspešno pisati planove i programe, ma koliko bili stručni u nekoj oblasti i ma kakve titule i zvanja imali. A stiče se utisak da ih upravo oni pišu.
Programi se moraju i smanjiti i osavremeniti, kako bi stečena znanja bila čvršća i upotrebljivija, a projektovani kvantitet i kvalitet svega što se uči u školama mora imati i ishodište i potvrdu u praksi. To podrazumeva da u pisanju planova i programa značajnu ulogu imaju iskusni i ugledni prosvetni radnici, kao i stručnjaci kojima će ti školovani ljudi konačno trebati. Naravno da je u pisanju valjanih planova i programa neizbežno saznanje kako se slična nastava realizuje u zemljama koje su poznate po dobrim obrazovnim sistemima.
Naučimo našu decu ono što bi trebalo i kako bi trebalo.