Impresije sa Skupštine grada Šapca

„Cilo vrime, ajme cilo vrime
ona mala gleda baš u tebe
ol’ ne vidiš, ajme ol’ ne vidiš
ona tamo, ma ča čekaš više“

Ne znam zašto ali protekla Skupština grada Šapca mnogo me je asocirala na hit pesmu Đorđi Peruzovića otpevanu na Splitskom festivalu 1972. godine. Naročito ako bi se u navedenoj strofi reči „ona mala“ zamenile sa „onaj Yazaki“.

Skupštinske govornice, i ona srpska i ova šabačka, odavno više ne služe svojoj svrsi i nameni već predstavljaju poligon za „uveseljavanje“ jedne grupe građana i tugu i beznađe za onu drugu, nažalost manjinsku, grupu građana. Evidentno je da su na političku scenu stupili poluintelektualci (definicija u antrfileu), da ne kažem polusvet koji smo sami birali, koji nam kroji živote i budućnost a kako to izgleda možemo se uveriti na svakom koraku.

POLUINTELEKTUALAC

• Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda, čak, i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa... On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. Sve ceni prema tome, koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima sasvim materijalistički… u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a sa olabavljenom moralnom kočnicom ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom.
• U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da nisu živa bića nego materijalne prepone. On je dobar „laktaš” – izraz koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualaca.
• Politička ambicija jednog poluintelektualca zapravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome, da se čovek kroz politiku obogati i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao.

                                                                                                                       Sloboda Jovanović

Elem, najzad smo imali jedno skupštinsko zasedanje koje je trebalo da donese puno radosti za odbornike a samim tim i za sve građane jer su odbornici naši predstavnici u tom visokom Domu. Očekivala se, malte ne, svečana atmosvera jer ne dolazi jedna takva firma kakva je „Yazaki“ svaki dan.

Međutim, ni u tako značajnom trenutku odbornička grupa Srpske napredne stranke nija bila u stanju da se izdigne iznad svog nivoa nego je, ponovo, sve ličilo više na „Parove“ i „Farmu“ nego na svečanost. Zašto?

Da li je u tom, možda, sudbonosnom trenutku za budućnost Šapca i građane Šapca najvažnija stvar bila da je za to najzaslužniji naš vrli premijer Aleksandar Vučić a ne oni sami ili neko drugi? I kome je to bilo važno?

Za neupućene i politički neostrašćene

Jednu ovako veliku svetsku firmu ne dovode ni premijeri ni gradonačelnici nego njihova strateška procena i dugoročni planovi razvoja. Naravno, prvi kontakt je sa Vladom zemlje u koju žele da ulažu a samim tim i Premijerom. Ona, Vlada, prema strateškom planu i razvoju svoje zemlje (Ima li to Srbija?) preporučuje regiju i grad. Ili nekoliko gradova. Tako je, između ostalih gradova, i Šabac ušao u, činilo se u prvom trenutku, nemoguću misiju. Nemoguću misiju zato što su Vlada i Premijer forsirali grad jednog od svojih ministara – Kruševac. Autor ovog teksta, a samim tim i „Podrinske“ zahvaljujući svojim vezama, a pre svega autoritetu, od samog početka je bio indirektno uključen u ovu priču. Ali, moralo je da se ćuti. Prvi nagoveštaj da je tržišna utakmica neravnopravna „Podrinske“ su objavile, u zavijenoj formi, pre skoro godinu dana. Nismo mogli da prećutimo činjenicu da tadašnji ministar, zbog nedostatka kvalifikovane radne snage, nudi da zapošljava radnike od Niša do Svilajnca i da pri tome grad Kruševac plaća prevoz za njihov dolazak na posao. Objavili smo to i jedva „ostali živi“. Sve ostalo je istorija…

A, di si bija…?

Kada je počela predizborna kampanja i kada su se „Podrinske“ dogovorile da za određenu novčanu nadoknadu (koju naprednjaci još uvek nisu platili) prate kampanju šabačkih naprednjaka nije nam bilo jasno zašto oni „svaki sekund i svaki milimetar“ te kampanje nisu koristili da promovišu dolazak ove velike japanske firme. Upravo činili su suprotno. Omalovažavali su političke konkurente, pravili poređenja sa nekim prošlim vremenima i, činilo se, radovali se propasti pregovora. A mogli su, ali očito nisu smeli, mnogo. Da vrše pritisak na predsednika svoje stranke da ova investicija dođe u Šabac! I, kako su radili tako su i prošli…

Jedan čovek…

Ne obazirući se na uvrede, na sreću građana Šapca, jedan čovek je imao viziju i želju da za svoj grad uradi nešto veliko i dobro… I uradio je. Tim koji je predvodio, uprkos neravnopravnoj borbi, pobedio je. U stvari pobedio je Šabac…

A ko je koga veličao za skupštinskom govornicom istorija neće zabeležiti.

„Yazaki“ dobro došao u Šabac!!!