Sve polazi od kuće i porodice. Na roditeljima je da svoju decu vaspitaju, škola je zadužena za ostalo. Puno je svetlih primera koji potvrđuju ispravnost ovakve podele. I prosvetni radnici i roditelji su svoje učinili, dete ima dobre ocene i primerno vladanje. Ne bih se usudio da napišem kako su škola i roditelji baš uvek dali sve od sebe. Ni da topovima branim zašto nisu.
A ponekad to veliko požrtvovanje nije ni dobro.
Učenik je došao po matursko svedočanstvo u šorcu i papučama za plažu. Opušteno. Nisam mu ga dao. Sutradan se pojavila majka. Nije mu rekla da se pristojno obuče. Ili jeste, ali je on nije poslušao. Tek, došla je po svedočanstvo, koje ni njoj nisam dao. Direktor me je upozorio da postoji zakonski rok u kome učeniku moramo dati svedočanstvo, “makar on došao go”. Na sreću, sve se dobro završilo. Učenik je došao ponovo, trećeg dana, ovog puta pristojno obučen. Ne smem ni da razmišljam šta bi se dešavalo u suprotnom.
Prvi razred osnovne škole. Redari na odmoru brišu tablu. Došao je red na njih dvoje, koji sede u istoj klupi. Prvo je to uradio dečak, mama mu rekla da to spada u lepo ponašanje. Sutra se u školi pojavila drugaricina mama. Da ona obriše tablu, umesto svoje ćerke. Nije njena ćerka “tetkica”. Na zaprepašćenje druga iz klupe. Ostali to, srećom, nisu videli, bili su u školskom dvorištu. Učiteljica je bila u kancelariji.
Da ne budu samo mame. Tata je došao da svoju ćerku upiše u četvrti razred srednje škole. Upis je bio u prepodnevnim satima. Kako je raspust, ćerka u to vreme još spava. Sreo sam ga na hodniku i rekao mu da to ipak ne učini, može ona valjda sama da se upiše… .Bio sam zadovoljan i mislio kako je moj predlog baš razuman i opravdan. Ipak, upis je trajao više dana, pa je brižni roditelj uspeo da pronađe termin kada nisam u školi… . Zdrav san je valjda važniji od nekakvog upisa.
Možemo li bolje?
Ovo pitanje ne postavljam kao roditelj, nego kao prosvetni radnik. Mislim da se na časovima odeljenske zajednice, a i na roditeljskim sastancima, može razgovarati o roditeljstvu. U pripremi razgovora mogli bi nam pomoći tekstovi stručnjaka koji se ovim bave. Citiraću samo dve rečenice našeg kliničkog psihologa Vlajka Panovića. Prva će se možda nekima učini preoštrom, ali je sigurno dobronamerna, pa i iskustveno tačna.
“Treba da vratimo dostojanstvo porodici kao zajednici gde su pravilno raspoređene uloge, a ne ono što danas imamo, dve vrste uloga u porodici – jedni su magarci, drugi su paraziti. “
Druga je zvezda vodilja.
“Krajnji roditeljski cilj je da osposobimo decu da žive bez nas! “
Predlažem da pre bilo kakvih razgovora na ovu temu pročitamo tekstove u celini, a zatim pokušamo da usvojimo i primenimo ono o čemu Panović piše.
