Nova, stara Rusija
Gde će stići Rusija, gde mora stići Rusija? Najnoviji politički i vojni ekscesi Rusije prema Ukrajini potvrđuju vekovnu političku matricu ruske spoljne politike. Naime, Rusija je propustila da u poslednjih 25 godina reformiše sebe. U pogledu unutrašnje politike, ostala je zarobljena u autokratiji i despotizmu: sloboda i demokratija i dalje nisu vrednosti koje promoviše i brani ruska politička, ekonomska i intelektualna elita; država i dalje nije garant slobode njenih građana i svega onoga što iz nje može i mora proizilaziti radi dostojanstvenog života. Poznavaoci unutrašnjih prilika u Rusiji tvrde da je sadašnje stanje ruskog društva pre svega posledica dolaska na čelo države određenih ličnosti tokom zadnjih 25 godina. Evropski poslanik Đulijeto Kjeza (Giulietto Chiesa) u članku Zašto Putin ne može da uspe? iz 2005. godine, kazao je: “Možda je Putinov put mogao da bude sasvim drugačiji. Postaće car, ako je tako odlučio. Putin nema snagu Petra Velikog i Rusiju ne može modernizovati silom, bez saglasnosti njenih građana. Ipak su vremena kada je to bilo moguće, s obzirom na globalna kretanja, davno prošla. Nedostaju ljudi koji bi mogli osmisliti globalnu strategiju. Putin je, dakle, sam, okružen korupcijom kao razarajućom rđom. Ponovo se nalazimo u cikličnom ponavljanju istorijskih pojava koje Rusija, čini se, nije u stanju da izbegne, s liderom koji postavlja rešetke sopstvenog zatvora. A šta će biti s Rusijom? Prognoza je zlokobna“.
Na planu međunarodne politike, Rusija odbija da se povinuje njenim modernim načelima koje prihvata i poštuje samo kada joj to odgovara. Recimo, u slučaju uvođenja međunarodnih sankcija Saveznoj Republici Jugoslaviji devedesetih godina prošlog veka, saglasila se povodom obe Rezolucije Saveta bezbednosti, saglasila se sa Rezolucijom SB o formiranju Međunarodnog suda za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije, donedavno je podržavala teritorijalni integritet Srbije u vezi sa Kosovom, da bi nakon okupacije Krima ruski spoljnopolitički stavovi dobili potpuni obrt u vezi sa kosovskim pitanjem. Danas se otvoreno suprotstavlja takoreći plebiscitarnoj volji ukrajinskog naroda da postane deo Evropske unije i NATO-a, i istovremeno ignoriše volju sopstvenog naroda da Rusija postane otvoreno društvo koje će biti barijera autokratskoj vladavini u svakoj prilici, ali isto tako da kroz sopstvene institucije artikuliše rusku spoljnu politiku. Zašto se Rusija, tačnije Putin i klika oko njega, plaše Evropske unije na ruskoj zapadnoj granici? Odgovor može biti jednostavan ali i složen. Najpre, savremeni tokovi zapadne civilizacije koji prevashodno zrače iz Evrope, rasprostiru se ka istoku, i trenutno je istočna Ukrajina istočni limes zapadne civilizacije. On je za sada, uspostavljen silom ruske vojske. Protivnici ovakvog stava opovrgavavaju ga time da ruska kultura i istočno-pravoslavna civilizacija nude autentičan odgovor na civilizacijski „pritisak“ sa Zapada. Nije potrebno putovati u daleku prošlost i setiti se političkih i ekonomskih zahvata Petra Velikog s kraja 17. i početka 18. veka koji je modernizovao rusku državu i društvo kako bi donekle dostigla razvijenija zapadnoevropska društva. Rusija je društvo istorijskog nasleđa evropske civilizacije: najpre istočnio-vizantijske, a kasnije i zapadno-evropske. Ono je mesto gde se sabiraju ovi kulturni predznaci i tvori kulturni konglomerat koji je samo prividno autentičan. To dobro razumeju ruski intelektualci poput Vladimira Kaganskog, publiciste i člana ruskog Instituta za nacionalni ekonomski model koji je u separatu Da li Rusija još uvek postoji?, citirao istoričara Borisa Uspenskog koji je govorio da je osobenost ruske kulture stalna okrenutost ka tuđim kulturama, prvo vizantijskoj a onda zapadnoj: “Granični karakter određuje dvostruko samorazumevanje ruske kulture, njen dvojni karakter. Iz tog razloga u Rusiji stalno primećujemo ili gravitiranje prema zapadnoj kulturi, ili, naprotiv, svest o vlastitom putu, odnosno, težnju za odvajanjem, za očuvanjem. U oba slučaja, Zapad i zapadna kultura pojavljuju se kao konstantni kulturni orjentir: to je ono što uvek treba imati u vidu“.
Šta je već sada bolno za rusko društvo u modernom dodiru sa zapadnom civilizacijom? Potreba da se reformiše u svakom pogledu: političkom, ekonomskom, geopolitičkom, tehnološkom. Najpre, Rusija voljno ili nevoljno, mora postati društvo slobodnih građana koji će upravljati svojim identitetima iz kog je isključen tutorski i patrimonijalni odnos vlasti prema građaninu. Iz te slobode konačno bi se mogao izroditi ruski građanin u punom političkom kapacitetu, otporan na autokratiju i diktaturu kao osobenost celokupne ruske političke, ekonomske, kulturne, geopolitičke prošlosti. No, potencijalna sloboda ruskog građanina po ugledu na slobodu zapadnjačkog čoveka nije u fokusu nosilaca političke vlasti u Rusiji. Sloboda podrazumeva poštovanje ljudskih identiteta, političkih procedura kroz demokratske izbore, uvažavanje različitosti, ograničavanje autokratije, fer ekonomska pravila, pravedniju redistribuciju nacionalnog bogatstva itd. Ali sada, Rusija ima slobodu po svojim obrascima, slobodu za bogatu manjinu skoncentrisanu oko političkog oligarha koji samo što se u 21. veku nije proglasio za monarha. Skoncentrisana politička, ekonomska i vojna vlast uz otvorenu podršku pravoslavne crkve koja je, zauzvrat, basnoslovno finansijski podržana, čini sregu za dugotrajan status quo u Rusiji. Ipak, neki ruski intelektualci smatraju da sadašnja ruska unutrašnja i spoljna politika neće izdržati probu pred nadošlim iskušenjima koja zrače iz modernog sveta kojima se suprotstavlja otvorenom silom. Nina Hruščova sa Instituta za svetsku politiku u Njujorku smatra da sadašnji režim u Kremlju koji neguje imperijalnu politiku, nema dugu političku budućnost jer su se promenili politički uslovi oko Rusije. U isto vreme, unutarpolitičke prilike su takve da Putinov lični režim odaje utisak nesposobnosti koju manifestuje grubim greškama, pre svega kroz ignorisanje međunarodnog prava i teritorijalnog suvereniteta suseda, zavaravanje međunarodnih partnera u pogledu naoružavanja proruskih snaga u Ukrajini i istini o rušenju Malezijskog putničkog aviona 2014. godine. Na ekonomskom planu, rast bruto-društvenog proizvoda tokom 2013. godine je bio samo 1,3% sa tendencijom daljeg pada zbog evidentnih efekata međunarodnih sankcija koje Kremlj prikriva pred sopstvenom i međunarodnom javnošću. Upoređujući ne tako daleku prošlost SSSR-a sa današnjom Rusijom, Hruščova kaže: “Preteravši u Avganistanu i obmanjujući svet o obaranju KAL 007(Korean Air Lines, Južno-koreanska avio-kompanija čiji je putnički avion na letu 007 oborilo Sovjetsko vazduhoplovstvo iznad SSSR-a 21. septembra 1983. godine, o čemu je Kremlj najpre lagao međunarodnu javnost da nema ništa s tim događajem, da bi se kasnije razotkrio tvrdnjom da je oboreni avion vršio špijunsku misiju za SAD), sovjetski režim je raskrinkao i ubrzao truljenje koje je njegov krah učinio neizbežnim. Nema nikakvog osnova da se veruje u drugačiju sudbinu Putinovih napora da obnovi Rusiju kao imperijalnu silu“, (Hruščova Nina, Prelomni trenutak za Putina?, „Vijesti“Podgorica, 30. jul 2014.).
Ekonomska strana ruske spoljne politike gledana iz ugla Evropske unije, posebno Nemačke, razume se kao ucenjivačka zbog ruskih pretnji energetskim embargom, a nakon efekata koje su već dale ekonomske sankcije, ona se sve više ocenjuje kao bleferska. Rusija nema druge pozitivne ekonomske faktore osim energetskih i nema interesa da sama sebi uskrati finansijske prilive od prodaje energenata jer bi takva politika u dogledno vreme još više urušila socijalnu stabilnost ruskog društva. Zbog toga vodeći ljudi evropske ekonomske politike smatraju da se Rusiji nikako ne bi smela dati prilika da naruši evropski i svetski mir, gledajući joj kroz prste zbog energetskih izazova pred koje je stavila Evropu. Nemački ministar finansija Volfgang Šojble, u julu mesecu 2014. godine rekao je za nemački list „Bild am zontag“, da su mir i stabilnost ispred ekonomskih interesa Nemačke, jer je podrivanje mira i stabilnosti najveća pretnja za ekonomski razvoj. To je izjavio neposredno pred izjašnjavanje Nemačke vlade o sankcijama Rusiji koje su i usvojene, a kasnije nekoliko puta i proširivane. Stavove Šojbla, prenele su i podgoričke „Vijesti“, 28. jula 2014. u tekstu Šojble: Mir ispred ekonomskih interesa. U istom tekstu objavljeni su i podaci iz istraživanja Nemačkog javnog mnjenja (objavljenog u „Špiglu“) koje je pokazalo da 52 odsto Nemaca podržava strože sankcije prema Rusiji, čak i ukoliko to znači gubitak radnih mesta, dok je 39 odsto protiv strožih sankcija.
Ucenjivačku kartu na koju danas igra Rusija čini pre svega energija od koje je delimično zavisna Evropa, ali koju bi mogla postepeno izgubiti zbog intenzivnih evropskih napora da se oslobodi energetske zavisnosti od Rusije. Inovativne tehnologije i istraživanja koja sprovode zemlje Zapadne Evrope, sve više su okrenuta traženju alternativnih energija i u dogledno vreme bi potražnja za ruskim energentima mogla značajno opasti. Takav sled stvari bi izazvao krupne ekonomske potrese u Rusiji čiji se budžet puni pre svega porezima od prodaje nafte i gasa Evropi. Promene ove vrste izazvale bi socijalne lomove u ruskom društvu, oslabile ga i učinile nesposobnim da odgovori na bezbednosne izazove, pre svega na svojim južnim granicama. Sa ovim projekcijama, poruka bi bila: ispred ekonomskih interesa svakako istaći mir i stabilnost Evrope i sveta. Ali, ruski odnosi prema susedstvu predstavljaju istorijski kontinuirani atak na teritoriju i u prošlosti su prolazili sa kritikama velikih i moćnih međunarodnih aktera. No danas, svet je isprepletan višestrukim političkim, ekonomskim, tehnološkim, bezbednosnim, kulturni nitima koje nije moguće zatezati beskrajno i bez posledica na bilo kom delu planete, posebno ne u odnosima Zapada i Rusije. Henri Kisindžer (Henry Kissinger) je pre dvadeset pet godina pisao da novom ruskom političkom rukovodstvu treba dati vremena da se konsoliduje na nove uslove, ali se ne sme dozvoliti da Rusija pravi stare greške. Međunarodna zajednica, posebno Zapad je činila veliku podršku na planu konsolidacije Rusije i novih nezavisnih država stvornih raspadom SSSR-a. No, i danas je taj njegov stav aktuelan: „Novo rusko rukovodstvo zaslužuje razumevanje zbog mučnog procesa kroz koji prolazi pokušavajući da prevaziđe posledice sedamdesetogodišnje komunističke vlasti, ali zbog toga ne sme da mu se prepusti sfera uticaja koju su carevi i komesari tri veka nezajažljivo širili oko svojih granica. Da bi postala ozbiljan partner u izgradnji novog svetskog poretka, Rusija mora da prihvati ograničenja isto koliko i koristi što ih pruža stabilan međunarodni sistem.
Socijalne prilike u Rusiji su sve lošije i prema podacima evropskih i ruskih ekonomskih stručnjaka, budžetski priliv u 2014. godini je manji za 130 a u 2015. biće manji za 120 milijardi američkih dolara. Ekonomski stručnjaci su iznenađeni brzinom i efektima ekonomskih sankcija uvedenih pre samo nekoliko meseci, što govori o dubokoj nestabilnosti ruske ekonomije, pre svega u pogledu njene strukturalne nerazvijenosti i nedostatku snage da se odupre bilo kakvom ekonomskom pritisku spolja. Veličina efekata ekonomskih sankcija nije bila realno pretpostavljena ni od strane ruske zvanične ekonomske politike, ali ako jeste, zašto se Rusija upustila u sukob sa Ukrajinom i da li je Rusija prestala da misli strateški? (Ne samo Rusija, i druge velike sile danas imaju poteškoće da misle strateški: Sjedinjene Američke Države, Kina, Evropska unija, imaju krizu strateškog mišljenja posle hladnog rata). Odgovor treba tražiti u političkom obliku vladavine u Rusiji koja je tradicionalno autokratska, a ovoga puta liči na avanturu jednog čoveka i njegovih najbližih saradnika sa neracionalnim procenama cilja do kog se želi stići takvom politikom. Za Putina i njegovu kliku, budućnost je neizvesna iz nekoliko razloga: nezadovoljstvo unutar Rusije raste i biće sve izraženije sa nastavkom ekonomskog pada; dalje, Evropa i SAD su u odbranu ukrajinske nezavisnost stale iz potpuno racionalnih razloga, sa jasnim pretpostavkama i procenama teškoća kroz koje će proći evropske zemlje ako se Rusiji uvedu sankcije. U tom smislu se može govoriti da Rusija nije dobro procenila potencijalne saveznike u svom naumu jer su izgleda saveznici Zapada i SAD moćniji (i da ih bolje slušaju), što se vidi iz diktiranog pada vrednosti nafte na svetskim berzama koji urušava temelje ruske ekonomije.
Neophodno je pomoći Rusiji da izgradi politički sistem koji će poštovati međunarodne odnose, s obzirom da se već nazire faza u kojoj bi mogli nastati sudbinski lomovi u tom regionu, sa posledicama bez presedana, kako je to već bivalo u Rusiji i oko nje. Iz jedne predvidivije perspektive ruske spoljne (i unutrašnje) politike, susedi i Evropa ne bi kod promena lidera u Rusiji strepeli kuda ruska politika može odvesti. Ipak, prevashodno je pitanje, da li je u Rusiji moguće izgraditi takav sistem s obzirom na istoriju despotizma i imperijalnog nasleđa? Da li to znači da Rusija mora postati liberalna i demokratska kako bi njen spoljnopolitički i bezbednosni anganžman bio legitiman i međunarodno prihvatljiv. Iskustva sa novijim ruskim liderima koji su naginjali liberalnoj demokratiji, davala su pozitivne signale da je postojala volja, možda i spremnost, da se menja rusko društvo. S obzirom na sadašnje stanje, to bi značilo da će Rusija postajati slobodnija i demokratskija od lidera do lidera, a da će neki lideri na njenom čelu, povremeno prizivati imperijalno nasleđe i negovati autokratiju.
KRAJ
Dr Zoran Todorović, profesor
