„Kao da sam oslobodila neki prostor unutar sebe, pa sam nekako morala da ga ispunim, te sam tako sela i počela da pišem“ (Sali Runi, Bajni svete, gde si ti).
Šabac, sredina 60. i nadalje. Imao sam nekih 9, 10 godina. Moj vrli deka i ja smo često šetali gradom, stara železnička stanica i pruga na ivici Dudare – velike poljane dušu dala za fudbal, a zimi, kad zaledi, idealno klizalište na kojem je još moja majka u devojačkim danima, odmah posle nemačke okupacije, uživala – bila nam je omiljena destinacija. Takođe, autobuska stanica blizu tetka Ljiljaninog stana u jednoj viskoj crvenkasto-braon zgradi na uglu Maršala Tita i Vuka Кaradžića. Ta zgrada je bila preko puta ondašnjeg hotela Jugоslavija, a „gledala“ kako duž Partizanske ulice, tako i na obližnju benzinsku pumpu. U prizemlju radnja s tekstilom u koju nisam nikada kročio. Tetka Lji(ljan)a? Da li je ona doista bila tada u mojim dečačkim snovima? Brza, britka, energična intelektualka, za sve sposobna, mršava, tačnije vitka – tada bliže četrdesetim nego tridesetim, odsečnih pokreta, požrtvovana, sjajna domaćica a opet savremena žena, inženjer, supruga i majka. Šarmantna, naočita. „Kad god me devojka pita da joj otvorim teglu džema, ja se zaljubim u nju“ (Sali Runi). Njom sam bio očaran, ja, dečak iz osnovne škole. Gledajući sa ove ogromne vremenske distance, izgleda da su tû bile posredi naznake prvih ljubavnih emocija. Jer, kao kroz maglu se sećam da sam se uvek s nekom drhtavicom, prijatnom nelagodom i stidljivošću približavao toj zgradi, zastajkujuči. Ujedno, plašeći se da se ona od nekud ne pojavi, da me nešto ne priupita, da ne primeti moju uznemirenost, da me nepripremljenog ne pozove na kolače. Drugačije je bilo kada smo porodično išli kod njih. Tada sam se „normalno“ ponašao, igrao se s njenim sinovima. (Pamtim i da se njen duhoviti muž u društvu smejao /i/ jagodicama lica, frajerski kao Iv Montan.) Ona beše plavokosa ili žutokosa dama? Moja stara dilema – zašto plava, a ne žuta? Plavi su safir, mnoge šerpe, ondašnji automobil opel rekord (ili olimpija?) gazda Dragoslava Gazibarića, velikog tatinog prijatelja koji je vodio čuvenu radnju za hemijsko čišćenje, plava je bila moja školska uniforma, more kada je dan lep, po vedrom vremenu nebo je plavo a ne žuto, plave su bile oči izvesne Željke koje su (mi) zasvagda „odlepršale“ nekud odmah posle gimnazije, plava je bila i mušema u berbernici kod legendarnog bata-Paćeta, mog prvog frizera, fana „Mačve“ i „Partizana“. A plava je bila (sa sitnim belim tufnicama) i tatina omiljna mašna (tada se retko govorila kravata), a imao je i jednu žutu koja je večito stajala u ormaru. S druge strane, žuto je klasje, pustinjski pesak, poštanski auto, neke zgrade u šabačkom centru, žuto je sunce i limun, vanila, unutrašnjost jajeta, kačamak. Žutilo posebno obeležava obolele od žutice (na stranu političke partije i „žuti prsluci“!), dok je „žutokljunac“ – naivčina, niskusan – nešto sasvim drugo. (U pesmi „Jedna, jedina“, Srđana Marjanovića tekstopisac veli „zbog plave kose žutim su me zvali“.) Asocijacija i na fim Žuta s Ružicom Sokić. I sećam se školskog druga zlatne kose i pegica koga krstismo iz milošte „Žuća“. A nisam čuo nekog da žuto-smeđeg kucova doziva „plavko“!? (Znalci objašnjavaju da je žuto-plava zavrzlama nastala zbog zajedničkog „svetlog korena“ obe boje, pri čemu u mnogim jezicima „žuto“ dugo i nije postojalo, za razliku od „plavog“. A žuta kosa se standardno doista plavkasto presijava.)
Godine su prolazile. Imao sam posle još jednu „nesrazmernu“ simpatiju, ali „na daljinu“, preko televizijskih ekrana i vinilskih ploča: Lolu Novaković, toplog glasa i očiju, meke kose i pokreta, putenu svilenkastu nežnicu često na ivici suza („Ne pali svetla u sumrak“). Ali, za razliku od tetka Ljiljane, Lolu Novaković sam doživljavao kao neku vrstu „druge majke“ – a mama Biljanu sam voleo najviše na svetu.
Evo, rađa mi se po ko za koji put i slika ondašnje dekine i bakine/makine kuće i dvorišta u Karađorđevoj 18. Ono beše usko a dugačko, s malim voćnjakom – paradajz zasađen u dnu. A dva drveta kajsije, odmah u nastavku bršljana, na početku, blizu kapije. Klikeri, lopta, dragi drugari Perići, sestra i brat – Vesna i Boško. Užina za stolom napolju kada je temperatura dopuštala, zadaci iz matematike, hleb s pekmezom u plehanom tanjiru, šahovska tabla i knjiga pripovedaka Laze K. Lazerevića. Pozorište u neposrednom susedstvu. Eh, ti šabački glumci, kako sam im se divio: po čuvenju – Ljubiša Jovanović-Patak, Teja Tadić, Mira Todorović (proslavljena docnije kao Stupica – dirljiva je njena ispovest, „Šaka soli“), njen prvi muž – Mavid Popović, ljudina i karakteran glumac (otmeni, mudri Vinetuov filmski otac), Radoje Gojkić… Gospođu Zagu Isaković već živo pamtim. Behu u ono vreme veoma popularne zavodljive Jelica Vojinović i Branka Crnomarković, učtivi i uglađeni Cane Firaunović koji je mogao da glumi uspešno šta god je hteo, od komedije do drame (blagi čika Cane – ljubimac moje make, javljaše se redovno: „Dobar dan tetka Mico“! – a kasnije upečatljivi, nemilosrdni Kenig u Otpisanima), elegantni stasiti Rade Mihajlović, prekrasna vila – Nađa Rodić, maestro glume Boris Kovač. Pa Ljubiša Savić, inače i briljantni ekonomista (čiji sam pitki srednjoškolski udžbenik konsultovao i na fakultetu!), dugogodišnji profesor i direktor Ekonomske škole u Šapcu; za mene (i ne samo za mene!) tada – pored mog oca – oličenje muške lepote, duhovnosti i teatralnosti. Naveo sam ovom prilikom samo neke, starije bardove, one koji su se u našoj kući tada više pominjali.
U Šapcu – čivijaškoj prestonici, po ulicama su se, na Kamičku osobito, mogli tih godina ne retko sresti i likovi nalik na na Božje ljude Bore Stankovića, a po celom gradu – i boemi, kočijaši (beskrajno su sočne Kočijaške balade Mileta Stankovića), omiljeni ugostitelji, zanatlije, vrhunski intelektualci, umetnici, posebno poznati književnici, profesori raznih fela, vrcavi novinari i publicisti, kao i fudbaleri, rasni bokseri i plivači, svetski priznati rukometaši 80. godina… I, naročito petkom, u tržnici, na pijacama i okolo njih, – koje sam pohodio s mojoj nanom – raznoliki zanimljivi, koloritni seljaci koji, skoro bez izuzetka, nisu bili seljačine (kako se rafinirano izražavao predobri Duško Radović)!
„Možda je u snu, ruka sejača zvezda probudila zaboravljenu muziku kao zvuk beskrajne lire, i do naših usana dopro je ubogi talas malobrojnih istnitih reči“ (Antonio Mačado, Možda je u snu).
Zoran R. Tomić