Problem savremenih srpskih rasprava nije u tome što se malo govori o identitetu, nego što se o njemu govori površno. Identitet se svodi ili na folklor, ili na ideologiju, ili na dnevnu politiku. A identitet nikada nije bio ni jedno od toga. On je, u suštini, odnos čoveka prema žrtvi, smislu i granici preko koje ne pristaje da pređe.
Zato je važno što stihovi Milana Rakića iz pesme „Na Gazi-Mestanu” ne nastaju iz udobne naknadne patriotske mitologije, nego iz neposrednog dodira sa Kosovom kao istorijskom i duhovnom stvarnošću. Milan Rakić nije bio pesnik koji je Kosovo otkrio u svečanim govorima. Bio je konzul u Prištini, čovek koji je gledao život Srba pod Osmanlijama, njihov strah, siromaštvo, poniženje i istovremeno upornost da ostanu ono što jesu. Tek iz tog iskustva dolazi:
„Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše…”
I tu počinje nešto mnogo ozbiljnije od rodoljubive poezije. Rakić zapravo odgovara na jednu staru i stalno prisutnu optužbu: da modernost nužno podrazumeva odricanje od zaveta.
„Zapadnjačka reka” u pesmi nije geografija. To je metafora civilizacijskog toka koji čoveka postepeno odvaja od tragičnog poimanja života. Od sposobnosti da prihvati žrtvu, ograničenje, dužnost i istorijsku odgovornost. U tom svetu čovek više ne pripada zajednici predaka i potomaka, nego isključivo sadašnjem trenutku i sopstvenom interesu.
Zato je identitetska kriza uvek, u krajnjoj liniji, kriza odnosa prema smrti i žrtvi.
Narod koji više ne zna za šta bi bio spreman da nešto žrtvuje, već je u dubokoj krizi, bez obzira na BDP, izbore ili tehnološki razvoj. Jer zavet nije skup parola nego hijerarhija vrednosti. A ona se najjasnije otkriva onda kada nešto košta.
U tom smislu, kosovski zavet je često potpuno pogrešno shvaćen. I njegovi protivnici i njegovi površni branioci prave istu grešku: misle da je reč o kultu poraza.
Nije.
Kosovska misao nije obožavanje stradanja, nego odbijanje da se dostojanstvo podredi golom opstanku. To je ogromna razlika.
Zato formula „za krst časni i slobodu zlatnu” ima mnogo dublji smisao nego što se danas pretpostavlja. Ona nije nastala u vremenu komfora, nego u graničnom iskustvu naroda koji je vekovima živeo između fizičkog nestanka i duhovnog odricanja.
„Krst časni” nije plemenski simbol. On označava uverenje da postoji istina koja je iznad koristi. Da čovek ne sme sve prodati da bi preživeo. Da postoji mera ispod koje život gubi moralni smisao.
„Sloboda zlatna” takođe nije moderna ideja individualne autonomije. U epskom i zavetnom iskustvu sloboda je pre svega unutrašnja kategorija. Čovek može biti siromašan, poražen, čak i politički potčinjen, a da ostane slobodan ako nije pristao na duhovno ropstvo.
Zato je srpska istorija toliko prožeta likovima koji su racionalno „gubili”, a u kolektivnom pamćenju ostajali moralni pobednici. Od Kneza Lazara do Karađorđa, vrednost nije merena uspehom u uskom praktičnom smislu, nego sposobnošću da se ne pristane na poniženje kao normalno stanje.
I upravo tu leži savremeni problem.
Danas više niko ne traži od naroda da formalno promeni ime ili jezik. Savremene identitetske krize su suptilnije. Narod postepeno počinje da se stidi sopstvenog pamćenja. Da svoje pretke posmatra kao „neprilagođene”. Da svaku spremnost na žrtvu tumači kao primitivizam. Da reč „zavet” zvuči neprijatno u svetu koji priznaje samo ugovor i interes.
Ali zajednica ne može dugo opstati samo na interesu. Interes povezuje ljude dok traje korist. Zavet ih povezuje i onda kada korist nestaje.
Zato su zavetne ideje opasne za svako doba radikalnog konformizma. Jer one podsećaju čoveka da nije rođen samo da bi preživeo udobno. Nego i da bi mogao da kaže „ne”. Čak i onda kada je to skupo.
Upravo to je suština Rakićevog završnog stiha:
„Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.”
Najvažnija reč ovde nije „život”. Najvažnije su reči: „znajući” i „zašto”.
Jer zavetna svest nije slepi fanatizam. Ona podrazumeva tragičnu samosvest. Čovek zna cenu. Zna strah. Zna mogućnost poraza. Ali ipak odlučuje da postoje stvari koje ne smeju biti predmet trgovine.
I možda je upravo tu linija razdvajanja između naroda koji još ima identitet i naroda koji ga je izgubio: u sposobnosti da još uvek prepozna da nisu sve vrednosti zamenljive.
Jovica Radović
