Jučerašnji lokalni izbori u Srbiji nisu bili prekretnica.
Nisu promenili vlast, niti su dramatično preokrenuli odnose snaga.
Ali su pokazali nešto što je, za ovaj i ovakav sistem, opasnije od poraza:
pojavu aktera na koje nije računao.
To su oni koje smo navikli da nazivamo „decom“.
Ne zato što su zaista deca, nego zato što nisu pripadali politici.
Nisu imali stranke, funkcije, infrastrukturu.
Nisu imali razlog da budu ozbiljno shvaćeni.
I upravo zato su napravili rezultat.
Poslednjih godinu dana u Srbiji obeležili su protesti koji su počeli kao reakcija na konkretan događaj, a zatim se proširili u šire nezadovoljstvo.
Kao i mnogo puta ranije, postojala je opasnost da se sve završi u krugu:
ulica — emocija — zamor — povratak u privatnost.
Ovaj put, međutim, desilo se nešto drugo.
Deo te energije nije nestao. Prešao je u organizaciju. Iz parola u spiskove.
Iz blokada u dežurstva. Iz otpora u kontrolu biračkih mesta.
I tu počinje problem za one koji se politikom bave profesionalno.
Srpski politički sistem, naročito na lokalu, dugo funkcioniše na jednostavnoj pretpostavci:
ne moraš da ubediš većinu; dovoljno je da druga strana ne dođe.
U tom sistemu stranke rade sa poznatim brojevima. Kampanje se vode za sigurne glasove. Rezultati se često naslućuju pre nego što se birališta otvore.
Taj sistem ume da apsorbuje opoziciju. Čak i da je kontroliše.
Ali teško podnosi nepredvidivost. Ono što se pojavilo nije nova politika u klasičnom smislu. Pojavili su se novi učesnici. Ljudi koji inače ne glasaju.
Ljudi koji ne veruju strankama. Ljudi koji nisu bili deo proračuna.
I time je promenjena jedina stvar koja zaista odlučuje izbore: ko uopšte učestvuje.
Zato pitanje zašto „profesionalna“ opozicija ne može isto ostaje površno ako se ne postavi do kraja.
Stranke deluju unutar sistema koji već poznaju.
U njemu imaju pozicije, resurse i granice.
Te granice nisu samo spoljašnje.
One su i unutrašnje:
šta se sme rizikovati, šta se mora sačuvati, šta se ne dovodi u pitanje.
Zato njihova racionalnost često izgleda kao pasivnost.
Ne zato što ništa ne mogu, nego zato što mnogo toga ne žele da izgube.
Nasuprot tome, ovi novi akteri ulaze bez tog tereta.
Bez pozicija koje treba odbraniti.
Bez unapred prihvaćenih granica.
I zato mogu da rade ono što politika u svojoj osnovi jeste:
da uvode neizvesnost.
Na lokalu se to vidi jasnije nego bilo gde drugde.
Tu ne pobeđuju velike teme. Pobeđuje prisustvo. Ko je bio tu.
Ko je razgovarao sa ljudima. Ko je rešavao konkretne probleme.
Ko je ostao do kraja izbornog dana. U tom prostoru, stranke često deluju kao da dolaze spolja. Sa pripremljenim porukama i već poznatim ulogama.
Ovi novi akteri deluju kao da su tu oduvek bili.
Jučerašnji izbori zato nisu važni zbog konačnog rezultata.
Važni su jer pokazuju da postoji prostor koji nije bio pokriven.
Između apatije i stranačke politike. Dugo je stajao prazan.
I sada neko u njemu stoji.
Sada ostaje pitanje koje je važnije od svih izbornih rezultata:
šta se dešava kada oni koji su ušli spolja, ostanu unutra?
Postoje samo dva ishoda. Prvi je da će vremenom postati ono što su do juče odbijali. Da će prihvatiti pravila, ograničenja i logiku sistema.
Drugi je da će uspeti da zadrže razliku.
I da će, sporo i bez garancija, početi da menjaju sam način na koji se politika ovde sprovodi.
Do juče, politika u Srbiji je bila dovoljno zatvorena da se zna ko učestvuje i pod kojim uslovima.
Jučerašnji izbori su pokazali da to više nije sasvim izvesno.
U sistem su ušli ljudi koji u njemu nisu bili predviđeni. I sada više nije ključno pitanje ko će pobediti. Nego da li će sistem uspeti da ih prilagodi sebi.
Ili će oni uspeti da promene njegovu meru.
Jovica Radović
