„Ne može se postići iskrenija slika o nekom društvu, od načina na koji ono tretira svoju decu.“ – Nelson Mandela
Preteška je ova mudra rečenica, jer društvo činimo svi pojedinačno. Bilo kakav doktrinarni stav, u praksi nailazi na različita tumačenja i različite načine sprovođenja. Uzalud pokušavamo da prebrojimo ove ili one. Suprotstavljene, što je skroz pogrešno. Sve smo dalje od valjanih rešenja. Rešenja ne podrazumevaju krajnosti, koje su najčešće na sceni. Od idealizacije do nipodaštavanja.
Pozivajući se na koncept Heraklitove filozofije “sve teče”, pitanje je koliko smo spremni da premerimo svoje tradicionalne stavove o deci i načine ophođenja sa njima. I pojedinačne i institucionalne.
Parole i bilbordi su daleko od onoga što deca očekuju od nas.
A šta očekuju, upitaćete. Mislim da sve počinje razgovorom „jedan na jedan“, na koga trenutno ne pomišljaju ni deca ni odrasli. Odrasli, možda i plašeći se onoga što bi mogli čuti kao prigovor na svoje ponašanje. Pod uslovom da razgovor “jedan na jedan” ne podrazumeva sankcije za izgovoreno. A tih sankcija opravdano se plaše deca. Dakle, prvo treba poraditi na međusobnom poverenju i iskrenom uvažavanju. Spremnosti da grešku uočimo i priznamo jedni drugima. U nekim, trenutno uglavnom nepostojećim trenucima našeg druženja.
Da bi deca priznala neku svoju grešku, to valjda prvo treba da vide od odraslih. Pitanje je koliko su to spremni da prihvate, priznajmo da i oni postoje, poneki ”nepogrešivi” roditelji ili prosvetni radnici.
Mislim da u školstvu postoji povoljan prostor za pobedu boljeg odnosa dece i odraslih. Kao i da je to prisutna želja i jednih i drugih.
Svakako da ovih nekoliko rečenica ne mogu rešiti problem o kome govori slavni južnoafrički revolucionar i filantrop, Nelson Mandela.
Inercija je ponekad nepremostiva prepreka valjanom.
Ipak, verujući da možemo boljim putevima života od trenutnih, znamo da je potrebno valjano i dosledno brinuti o deci.
I čuti njihove rečenice.
