U pokušaju da se skrene pažnja na dobrotu i istinsku humanost i da na taj način ukažemo na postojanje „paralelnog“ sveta koji živi i opstaje van kontrole politike i političara, što budi nadu i raduje, pokrenuli smo inicijativu za izbor „Ličnosti godine“.
Stiglo je dosta vaših predloga ali, nažalost, očito da niste ozbiljno shvatili ovu inicijativu, ili je vreme takvo, pa mnogi od „predloga“ bili su više za „Čivijadu“!
Ipak, izdvojio se jedan – Danica Marković Jekić.
O gospođi Danici Marković Jekić nećemo sada ništa više reći. „Podrinske“ su o njoj pisale u više navrata pa pročitajte neke od tih tekstova:
„Poštovani gosti, uvaženi domaćini, ovo je lep i radostan dan sviju nas. Za decu, za školu, naš Šabac i za mene. Draga deco ovo je i vaš dan. Danas sam ovde zbog Vas, vašeg talenta, zbog svega onog što nosite u srcu; a to je ljubav. Jako je potrebno da volite ono što radite. Nema umetnosti bez ljubavi. Muzička škola, šta reći, Hramovna institucija – rasadnik Muzičke umetnosti više decenija. Odabrana škola, đaci, profesori. Škola gde se tonovi svakog minuta, sekunde slivaju u kapi vode sa izvora Boga živa. Vi imate talenat. Šta je još potrebno? Instrumenti… Pa naravno bez njih se ne može. Rekoh: Da sam ovde zbog vas i još jednog deteta koje boravi daleko od nas – u jednoj Uzvišenoj otadžbini. Rekoh u Spomen na mog Dejana a vama na korist i zadovoljstvo. Moje srce je puno ljubavi za Vas, pa otud i moja Donacija Vama kao najveći zgoditak.“
Ovako je započela svoje kazivanje gospođa Danica Jekić Marković, u svečanoj sali šabačke Muzičke škole 3. novembra 2022. godine, na svečanosti pod nazivom „Klavir Dejana Isailovića – Ise“ POKLON SVOJ DECI. I poklonila koncertni klavir „ŠIGERU KAVAI“ („MODEL SK-7 je uzvišeno umetničko delo koje će u rukama umetnika razgovarati sa izuzetnom strašću, preciznošću i poezijom“). U dirljivoj večeri, poklonila je i gitaru, kontrabas, obou, i još nekoliko instrumenata, kao sećanje na svog sina, koji je takođe pohađao Muzičku školu „Mihailo Vukdragović“, ali je pre devetnaest godina nesrećnim slučajem napustio nas – zabeležio je Jovan Rukavina u „Šabačkim zapisima“ (objavile „Podrinske“ 10. novembra 2022. godine).
(Tekst objavljen u „Podrinskim“ 2020.)
MAJKA DEJANA ISAILOVIĆA ISE DANICA MARKOVIĆ JEKIĆ
Za svu decu grada u znak sećanja na sina
Na memorijalnom džez koncertu održanom 8. februara 2008. godine u Šabačkom pozorištu promovisana je ideja da se, na predlog majke Danice Marković Jekić i uz moralnu podršku Dejanovih drugova i prijatelja, u registar uvede fondacija po imenu sina „Dejan Isailović Isa“. Namena fonda je da se materijalno i moralno pomognu mladi talenti u muzičkoj umetnosti. Prvi put u junu 2008. godine, povodom proslave 60 godina postojanja Muzičke škole, sredstvima Dejanove majke, Danice Marković Jekić, nagrađena su dva učenika, a primerena novčana nagrada i zahvalnica za sećanje dodeljuje se svake godine. Fondacija je zvanično osnovana 20. januara 2012. godine u Šapcu. Majka tu nije stala i nastavila je svoju misiju da dok živi i seća se stalno traži nove načine da pomogne deci u obrazovanju pod okriljem sinovog imena. Pored toga, prošle godine u Kaoni je uređena spomen soba.
-Kad nije učio, Dejan je svirao. Sa 23 godine napravio je numeru u orkestru Lazara Tošića. On i Vlada Maričić počeli su istog trena da vežbaju džez, a završio je ovde harmoniku i kontrabas. To mu je bila i ostala nadgradnja, da svira bas gitaru, a džez je svirao na kontrabasu. Bio je i u orkestru Milenka Božića i tada su snimili pesme „Niko nema što Srbin imade“ 1989. godine. Dejan je sa 23 godine besplatno uradio nešto da ostane iza njega, a to je numera nastala u sastavu Lazar Tošić na bas gitari i muzika orkestra Milenka Božića. On i ceo orkestar dobili su priznanje velikog dobrotvora od Hrama Svetog Save. Kad se desilo to što se desilo, pronašla sam u Dejanovoj dokumentaciji priznanicu i zahvalnicu od pokojnog patrijarha Germana. On je ’64 godište, a u tim godinama je to ostvario. Shvatila sam da ne mogu da umrem, da treba da živim, opet zbog njega i da su, kad više nemam svoje, sva deca ovog sveta moja. Trudim se da najveći zalog ostavim za decu ovog grada – počinje priču za „Podrinske“ Danica Marković Jekić, koja je, osim što je osnovala fondaciju sa imenom sina, nastavila da razmišlja na koji način može, kao zavet njemu, pomoći mladima u njihovom obrazovanju.
Budući da su joj suprug i sin preminuli, novac od prodaje porodične kuće usmerila bi na uređenje pozornice u dvorištu Muzičke škole.
-Prvobitno sam želela da doniram kuću školi, ali bi održavanje i režije dugoročno predstavljali problem i postojala bi opasnost da objekat u nekom kasnijem periodu promeni namenu. Iz rukovodstva su mi sugerisali da bi bilo bolje da je prodam, pa da se ta sredstva ulože kako odlučim. Razgovarali smo o tome da se uredi dvorište škole i napravi lepa pozornica sa Dejanovom bistom. Moja želja je da to bude kulturno-vaspitna kuća, da joj to bude namena – objašnjava majka Danica.
Dva puta je išla u Svetu zemlju Jerusalim, pre šest, a zatim i pre tri godine. Želja joj je da ode još jednom, ali se seća reči patrijarha Pavla: „Ako dođe do toga da treći put idete u Svetu zemlju, vi pre poklonite nekome ko nikad nije bio“.
-Kad se ode tamo, sve se vidi i doživi, potreba da veruje u čoveku je jača nego ikad. Grupa hodočasnika je organizovala druženje i Bog je hteo da prvi put odem u manastir Kaonu, gde je sada spomen soba i biblioteka, a tada je bila samo radionica za izradu ikona. Saznala sam i da se ljudi mogu sahraniti pod odgovarajućim uslovima i odlučila da moj sin tu ima spomen – obeležje. Nakon drugog odlaska u Jerusalim, odlučujem se da rešim sve papirološke procedure. Skupila sam snage da to uradim, nije bilo nimalo lako, ni prijatno, ali sam sve obavila bez ikakvih zastoja. Kad čuju da je jedino dete i da sam se odlučila za ekshumaciju, ljudi ostaju bez teksta. Upokojio se 8. februara i Bog je namestio da to bude 8. oktobra, a 12. oktobra prošle godine je bio parastos. Nisam htela familiju i drugove da zloupotrebim, Bog je rekao da to izdržim sama i ja sam shvatila da to treba da učinim za Dejana – istakla je ona.
Na mestu u Kaoni, gde je pre 100 godina bila škola pri manastiru i stan za učitelja, sada je spomen soba i biblioteka. To je, priča, kompletna dvosobna kuća. Prilazite kući i mislite da je stara ceo vek, a ona je pre dve godine srušena do temelja i napravljena ista takva, sa dve podrumske prostorije, uz velelepni drveni trem, cveće i Dejanovu baštensku garnituru. Iz predsoblja, gde su postavljena dva garderobna ormana i jedna plafonjera iz Dejanove kuće, ulazi se pravo u biblioteku, a spomen soba je levo. Na samom ulazu, na pločici, stoji zapisano: „Za pokoj duše sina, gospodina Dejana Isailovića, nastavnika razredne nastave iz Šapca (datum rođenja i upokojenja). U spomen ljubavi prema knjizi, muzici, svetom manastiru Kaona. Prenos bogočežljivog tela na manastirsko groblje Kaona obavljen 8. oktobra 2019. godine, majka hadži Danica“.
-U biblioteci je lep crni radni sto sa tri fioke i braon – crna funkcionalna stolica na točkiće i levo dva ormana. Tu se nalazi 4.000 manastirskih knjiga. Dole je etison, prelepe zavese iz Dejanove kuće sa čipkom, til sa lepim draperima. Prvo što se zapaža u sobi je okrugli hrastov sto sa šest polufotelja i stolica sa nagibom. Ispod je tepih kupljen u crkvenoj prodavnici, bordo draperi, krem zavesa od markizeta sa bogatom čipkom, garnišne od drveta, četvorodelni regal i metarska komoda sa stilskim ogledalom u drvetu. Ima nevelik sanduk, igumanu se svideo. To je ručni rad mog Dejana, pomogao mu je tata, za njegovo prvo malo pojačalo kad je počeo da svira. To je tako interesantno i za mene ima posebnu emotivnu vrednost. Ikona Bogorodice, koja je došla u znak zahvalnosti od Dejanovog prijatelja kome sam poklonila njegovu pušku i karabin, postavljena je tako da sa ostalim stvarima na zidu pravi obeležje krsta. U sredini je krst iz Jerusalima, u donjem delu je Dejanova slika sa kontrabasom, a levo i desno zahvalnice, od patrijarha Germana, koju je dobio sa 24 godine i druga iz 2010. godine, kad sam doplatila da bude ktitor, veliki zadužbinar Hrama Svetog Save – naglašava Danica.
Tu je i set stočića od belog mermera na kojem stoji jedan bendžamin, kobaltna činija, posudica od mesinga za bombone, šećer za poslugu i sprema za Dejanovu veridbu- velelepne čaše za šampanjac sa pozlatom i još tri garniture sa lepim poslužavnikom sa ručkama. Soba je namenjena da bude spomen salon za velikodostojne oce i dolazak vladike.
-Rekli su mi da ovo što je sad napravljeno nema ni šabačka, ni valjevska eparhija, da je velelepno sređeno i uređeno – dodaje.
Tu je i program za decu, sto sa klupama da ljudi kad dolaze mogu sesti i poslužiti se, knjige, Dejanov molitvenik, izdanje Glasa crkve iz ’89 godine „Niko nema što Srbin imade“ sa svih deset pesama što su tad izašle, jer je to njegovo prvo obeležje sa trajnom vrednošću.
D.Dimitrijević