Dragi moji,
obeležava se ovih decembarskih dana tačno 30 godina od uspostavljanja višestranačja u Srbiji i održavanja prvih takvih Izbora, na kojima nije učestvovala samo jedna partija. Na ta vremena me podsetila jedna TV emisija pre neki dan, pokrenula mi je lavinu sećanja na neke događaje, i moja iskustva, za koje smatram, da će Vam biti interesantni, a možda i simpatični…
Kao velika opoziciona partija, sigurno najveća, u to vreme, SPO je u predizbornoj kampanji obilazio praktično sva sela u našem kraju. Dođemo tako jednog kasnojesenjeg dana u Rumsku. Dočeka nas naš aktivista sa još dvojicom-trojicom članova ispred jedne stare kuće pored asfaltnog puta, i sa traktorskom prikolicom. Pitamo ima li naroda, a oni kažu ima, iako ga mi ne vidimo nigde. Krene „miting“, govorimo mi sa prikolice, megafonom, o Programu, o komunizmu, o Draži, o Kralju, o kapitalizmu, o svemu i svačemu, a iz okolnih šumaraka odjekuju pokliči i aplauzi… Čudo neviđeno. Pitamo domaćine o čemu se radi, a oni uglas: “prolazila policijska kola nekoliko puta pre Vašeg dolaska, pa narod otišao u šumu“… Što je sigurno, sigurno je, drži se Srbine šume, i ne boj se…
U Draginju je Dom kluture bio prepun. Ali, ne lezi vraže, kako se pomenuše vrednosti za koje se SPO tada zalagao, da se skine petokraka sa zastave i grb bude sa belim orlovimna, a himna Bože pravde, nastade haos. Potegoše se pištolji, neki pucaju u vazduh, aktivisti se dali u beg, a kamere Javnog servisa i tadašnji šef šabačkog dopisništva sve snimaju, i eto priloga za zloglasni TV dnevnik 2: “Narod neće Vukovu politiku“… Jedva se izvukoše žive glave. Majka begovića ne kuka…
U jednom mačvanskom selu, prepuna najveća seoska kafana, prvi red sve domaćin do domaćina, vidi se to i prepoznaje. Ide sve po redu, govornici se smenjuju, i tako sve dok naš čelnik ne reče, nekako nespretno „da mi nismo koljači“… Priđe stolu jedan stariji čovek u narodnom odelu, poveća brada, i isuka nož i zabode ga u sto ispred nas… Ludilo… Spasao nas je Ilija Radulović, koji je malo zakasnio, ali stigao baš u pravi čas… Evanđeoski je stišao strasti i sve je ostalo na mrkim pogledima prema našem, nekontrolisanom govorniku…
Iz tih vremena, ostalo mi je u sećanju još mnogo sličnih situacija, ali o njima neki drugi put, biće, nadam se vremena. Ali, moram da primetim da se nekako u to vreme počeo koristiti u obraćanju ono GOSPODINE, GOSPOĐO, umesto druže, drugarice… E kakav je to kopernikanski preokret bio i kako su se ljudi prema tome ophodili… U sudu, na ulici, u kafani, bilo gde… Pokušajte da zamislite, ako ste ovo zaboravili…
Imao sam tu čast da u sudnici tadašnjeg suda u Koceljevi, jednog ponedeljka, budem prvi koji će skinuti Titovu sliku iznad sudijine glave… Morao sam da dajem izjavu u obližnjoj stanici Milicije, jer još uvek je važilo ono „Neka Tita tamo gde je“…
I tako, uporedite sve ovo danas, posle trideset godina… koliko smo odmakli i gde smo danas…? Odmakli nismo ni milimetar, možda smo krenuli unazad, a zašto nismo…? E to je pravo pitanje, na koje moramo dati odgovor sami sebi… Niko nam nije kriv… Mi sami… Zar ne…!
Sve Vas volim i pozdravljam.