Nažalost, izgleda da više nema te izvorne, sirove scene. Malo se sada o tome piše, malo je bunta, malo otpora u samoj književnosti, u samoj muzici, a u moje mladalačko doba toga je najviše bilo. Mi kao pankeri bili smo pokret za sebe, religija za sebe, politika za sebe, kultura za sebe. Današnji mladi pisci, muzičari, glumci prilaze strankama i prestaju da budu deo sebe. Tu je ta suština, ali valjda je to sada borba za opstanak, druga vremena i gleda se udomljenje, uhlebljenje radno mesto, pa ću biti poslušnik. Zato sada vlada ta pseudokultura, za šta su pank smatrali. Ali, gledajući unazad, vidi se da smo kao pokret bili progresivni, dobronamerni i svi smo se družili.
Oduševila me je Slavina ljubavi, jer klinci sviraju super. Više nekako padam na te početničke bendove i njima treba pomagati. Super sam bio i sa Hladnim pivom. Oni su sada nešto potpuno drugo, a kada su bili nepoznati početnici, gde god su gostovali, slali su mi razglednice. Na kraju je to postalo biznis. Za sat vremena nastupa na festivalu dobiju novca koliko ja ličnog dohotka za dve godine. I tu mislim da je greška i da je zato rokenrol propao. Zato što su svi ti slavni rokeri zaboravili na svoje početke, ne forsiraju mlade rokenrol bendove. Predstavi ih, neka ti budu predgrupa. Ili slavni pankeri koji su nekad bili nepoznati. Pa imaš koncert, pozovi pet-šest mladih grupa, kaži: „Ovo je naš podmladak.” Mislim da to više ne postoji, oni idu sami od festivala do festivala, lepo se plati. U početku su njihove pesme bile progresivne, pesme bunta i otpora, ali ako sada lepo živiš, imaš silne automobile, kuću sa bazenom, a pevaš i dalje ‒ to više nije to. Nedopustivo je.
Ne znam zbog čega festivali ne forsiraju mlade. Pa ni ovaj naš (Šabački letnji festival, prim. aut.). A svaki grad ima neki festival. Jedni te isti iz bivše Jugoslavije se vrte u krug. Tu je, donekle, i krivica i tih mladih bendova. Sada im je tehnika dostupna. Pa snimi sam CD, to je čas posla. Kad smo mi mogli u ono vreme, kad nije bilo ni kasetofona, da pravimo demo-snimke na diktafonima. Odštampaj sebi buklet, uradi to, štampanje nije skupo. Jer ti niko neće dati, osim ako si član neke jače organizacije ili stranke. Ne treba se obezvoljiti i obeshrabriti, jer ima toliko talentovanih umetnika koji sada mogu na internetu ispoljiti svoju kreativnost.
Danas je sve dostupno na Jutjubu. Imam ogromnu kolekciju ploča, ali šta to sada vredi. Recimo, grupa Termiti, koju sam obožavao, pa na kraju i Kud Idijoti. Dopisivao sam se sa Tustom, bio sam prisutan u Puli kada se otvarao skver Branka Črnca. Oni su, dok nisu otišli na subotički festival osamdesetih, bili nepoznati. Razmenjivali smo materijale; pošaljem mu knjigu „Jer znala je mama mene će skrckati levi elementi”, a on meni pošalje: „Bolje izdati ploču nego prijatelja”. Ali bio je samo jedan od stotine ljudi sa kojima sam svašta razmenjivao.
U svakoj od svojih knjiga imam bonus ‒ pesme, stripove, ilustracije mladih pankera. Svim svojim omiljenim pank grupama posvećivao sam dela, GBH sam mnogo voleo i moj roman „Ponoćni očajnik” posvećen je njima, a unutar nje je i poema posvećena Sid Viciousu. Moja omiljena pesma iz tog perioda je „Pogo in Togo” nemačke grupe United Balls i na svaki svoj rođendan (i ne samo tad) sebi čestitam uz tu pesmu i iskačem se koliko mogu.