Danas je dvadesetdruga godišnjica od Petog oktobra. Dan u kome je svrgnuta decenijska diktatura Slobodana Miloševića u Srbiji. Međutim, ovaj dan će ostati zabeležen u istoriji i kao dan uzalud potrošene narodne energije. Jer, osim što Njega više nema sve je ostalo isto. A možda i gore.
Na vlasti su bliski Miloševićevi saveznici iz 1990. godine, jednog diktatora zamenio je drugi, mnogo brutalniji i prepredeniji, koji je stvorio takav sistem u kome je gotovo nemoguća promena vlasti na regularnim izborima. Srbija je, danas, kao živo blato koje sve one koji misle drugačije i još uvek se nadaju da se nešto može pomeriti nabolje vuče na dno. Srbija je zemlja u kojoj su suspendovane sve institucije, buja korupcija i kriminal, ne postoje građanske slobode a o medijima je uzalud trošiti reči. Istinska i prava opozicija svedena je na nivo statističke greške.
Naravno samo veliki zanesenjaci mogli su se, posle 5. oktobra, nadati da će Srbija u nekom razumnom roku postati demokratska i napredna zemlja. Onih osamnaest lidera koji su se, zahvaljujući narodnom buntu, smatrali kao “pobednici” nisu mogli da se slože ni oko jedne najobičnije stvari. Sukob Koštunice i Đinđića, jedna od najgorih privatizacija, i još mnogo toga gurnuli su Srbiju na put beznađa.
A, rezultat tog beznađa je upravo ono što nam se danas dešava: beda, čemer i jad.
Ivan Kovačević
