Lični stav: Zapisi iz probuđene zemlje!
Stotine hiljada ljudi došlo je u subotu u Beograd da iskažu svoja osećanja i pokažu da se ne slažu sa vladajućim režimom. Međutim, režim im je u opštu gužvu ubacio i svoje plaćenike sa mračnim namerama da izazovu incidente i opravdaju odmazdu prema građanima koju je vlast, očito, pripremala da sprovede. Tako je jedan miran skup pretio da postane skup „visokog rizika“!
Uvod
Posle više od sto dana studentskog protesta, zbog nesreće koja se dogodila na železničkoj stanici u Novom Sadu u kojoj je nastradalo 15 lica i odbijanju vlasti da ispuni četiri potpuno jasna i opravdana zahteva i da institucije u ovoj zemlji konačno počnu da rade po zakonu i Ustavu a ne na „taster“ koji neko pritisne, ovenčanog sa četiri veličanstvena, mirna i dostojanstvena skupa na kojima se okupljalo na stotine hiljada građana, koja su sredstvima informisanja, sem malog broja profesionalnih medija i čestitih i časnih novinara, bila „neinteresantna“, studenti su se odlučili da sami, lično, promovišu ono što rade i krenuli su da obilaze Srbiju peške. Od mesta do mesta, od kuće do kuće, od čoveka do čoveka. I tako su Srbiju podigli na noge i pokazali da u zemlji mraka i beznađa ima mnogo pozitivnih emocija, dobrote, ljubavi i svih drugih afirmativnih karakternih osobina na koje smo davno zaboravili a koje su odjednom i naglo nabujale zalivane suzama građana koje su studenti potpuno osvestili i pružili im priliku da se osete kao ljudska bića.
Napokon je neko uspeo da upali svetlo i probudi građane Srbije a to je gospodarima tame ozbiljno zasmetalo. Nenavikli na svetlost, jer se u njoj ne snalaze, pokušavaju na sve načine da je ponovo ugase. I ne biraju načine. Nakaradni sistem, svestan da se ni na koji način ne može suprotstaviti pametnim i istrajnim studentima koji su na prepad šarmirali građane i osvojili njihova srca počinje da radi ono što jedino zna, da laže, vara, preti, vređa, ucenjuje, potkupljuje. Ali, kako ništa od toga ne prolazi poseže za silom i nasiljem.
I tako je stvoritelj mraka i zla u danima koji su prethodili veličanstvenom skupu od milion ljudi, na sve načine pokušavao da zastraši građane Srbije. Širio je svakojake priče o incidentima, o nasilju, upadima u državne institucije… U parku ispred zgrade u kojoj radi podigao je šatorsko naselje svojim plaćenicima a oko njega parkirao traktore bez registarskih tablica koje su kasnije njegovi ljudi polupali a sve zbog izazivanja panike i straha a u cilju odvraćanja ljudi da u Beograd dođu.
Međutim, kako je shvatio da mu to neće proći ukinuo je gradski i prigradski saobraćaj, pa čak i voz, da bi i na taj način otežao dolazak građana. Naravno, ništa od toga nije moglo da spreči ogroman broj ljudi, radosnih, vedrih i nasmejanih, u kojima nema mržnje ni besa ali postoji velika nada u bolju i pravedniju Srbiju – bez „mraka“, da u Beograd stignu na vreme.
I, sve je bilo veličanstveno, uzvišeno, čarobno, grandiozno, raskošno, bajkovito, nestvarno i pokazlo je da je „referendum“ potpuno uspeo i da On više nije predsednik Srbije. To je postalo jasno i njemu. Ali, umesto da stavi prst na čelo i da odluči šta će dalje sa sobom potpuno mu se pomračio um. Posegnuo je za zločinačkim sredstvom – upotrebio je „zvučni top“, nedozvoljenim i nehumanim oružjem. „Brzinom munje“ reagovali su studenti, upalili plave baklje, poskidali žute prsluke, pozvali građane da se odmah raziđu i u miru odu svojim kućama. Tako je, zahvaljujući pametnim mladim ljudima, odsviran kraj protesta i sprečeno krvoproliće koje je bilo u najavi.
Na ulicama Beograda ostale su, u čudu, samo brojne grupice najamnika koje nisu stigle da izazovu planirane incidente i tako omoguće surov obračun sa narodom. A Mračnjak je otpuzao na novu „konfereciju za medije“ da preko prorežimskih glasila i sramotnog RTS-a, javnog servisa svih građana, svoj očigledan poraz pretvori u još jednu lažnu pobedu.
Čin prvi:
Već u ranim jutarnjim satima, tog 15. marta, na ulicama glavnog grada Srbije mogle su da se vide grupe ljudi sa zastavama, pištaljkama, trubama i kojekakvim drugim rekvizitima za pravljenje buke. Sa pesmom na usnama i osmehom na licu. Neki su u Beograd došli i dan ranije sa kolonama studenata, koje su se prethodne večeri slile sa svih krajeva naše lepe zemlje, ili su došli da ih dočekaju i da se zajedno sa njima raduju i plaču sa osećanjem da je sloboda blizu. Buka na stotine motora dodatno podiže adrenalin i širi pozitivnu energiju.
Na Trgu Nikole Pašića, na klupama oko fontane, sedi ili leži znatan broj ljudi. Poneki zvižduk ili povik „pumpaj“! Iz autobusa koji pristižu izlazi veliki broj policajaca, namešta opremu i ide prema Starom dvoru koji je već zakrčen plavim kombi vozilima i organima reda u opremi za razbijanje demonstracija. Narod koji se tu okupio zviždi i dobacuje.
Oko već ograđenog Pionirskog parka ranije postavljeni traktori izgledaju sablasno. Ispumpane gume, polupana stakla, isečena creva na motorima iz kojih kaplje gorivo i natapa asfalt ispod njih. Na desetine uglavo mladih popeli su se na traktore i fotografišu se – za uspomenu.
Pored Presedništva, iz ulice Kneza Miloša, kolona slično obučenih osoba, sa torbama i rančevima, ulazi u ograđeni prostor i nestaje između brojnih šatora. Iz ulice Kralja Milana čuje se pesma…
Čin drugi
Bajkeri potpuno „zauzimaju“ plato ispred Skupštine. Oko 9-10 časova „žuti prsluci“, koje su obukli studenti i njihovi profesori, počeli su, po tačnom utvrđenom rasporedu, da se raspoređuji po unapred predviđenim punktovima. I da precizno upravljaju brojnim kolonama ljudi koji su se poput mrava razmilili po obodu centralnih ulica glavnog grada i mirno i srpljivo čekaju da pred Skupštinu dođu. Zvižduci, trube i pesma. Buka zaglušujuća.
Čin treći
Bezbesnosti radi, redari su potpuno izolovali prostor oko Skupštine i Pionirskog parka. Blokada je postavljena u Takovskoj, iznad RTS-a, kod pošte, u Bulevaru, na ulazu u Pionirski park, na raskrsnici Kneza Miloša i Krunske, redari su izolovali i deo ulice Kralja Milana od Londona do Terazija, bolkiran je ulaz na Trg Nikole Pašića sa Terazija, prolaz kroz Bezistan i kod Vlajkovićeve. Time su sprečeni potencijali nicidenti između „znatiželjnika“ i pristalica režima stacioniranih u „Ćacilendu“. Pristup ovom prostoru bio je dozvoljen samo novinarima ali su na njemu ostali i svi oni koji su se tu našli pre zatvaranja ovog dela grada kao i bajkeri i veterani Vojske Srbije koji su došli da pomognu redarima i da zaštite studente i građane.
Čin četvrti
Svesni da ispred Skupštine neće moći da stane ni deset posto građana koji su pohrlili u Beograd stutenti su odlučili da se skup proširi i na Slaviju i počelo je postavljanje bine na početku Deligradske, sa videobimovima i ozvučenjem. Naravno, vest nije mogla brzo da se proširi na sve građane pa je od Londona do Slavije počela promenada, u oba smera, uz neopisivu buku, igranje i pevanje. Međutim, nije sve bilo tako bezaleno. Sa zgrade, koja je u izgradnji, posle Jugoslovensko-dramskog pozorišta, izvirivale su neke osobe „karakterističnog“ izgleda koje su izazivale dodatne zvižduke. Takođe, i među građanima, koji su šetali, bilo je nekakvih grupica u prepoznatljivom stajlingu i slični po izgledu na koje su redari, sa megafonima, ukazivali i molili građane da ne reaguju na provokacije. Građani su se, momentalno, sklanjali od njih i ostavljali ih vidljivim i dostupnim fotorafisanju. Na svu sreću oni nisu reagovali, osim kiselim osmesima, a verujem da je svima bilo jasno koju ulogu i zadatak imaju.
Čin peti
Oko podneva Terazije prepune. Redari pokušavaju da naprave prolaz kao bi kolonu ljudi koja stiže sa Novog Beograda i penje se Prizrenskom usmerila Kolarčevom na Trg republike i dalje prema Studentskom parku. Iz bezbednosnih razloga građanima se saopštava da će pred Skupštinu moći da odu tek u 15 časova. Mada od buke malo ko to može da čuje. A Prizrenskom nadire reka ljudi. Koliko je ljudi krenulo iz Novog Beograda svedoči i činjenica da se preko Brankovog mosta prelazilo više od dva ipo sata a da oni koji su dolazili iz pravca Auto komande nisu mogli dalje od Hrama Svetog Save.
Čin šesti
Ispred RTS, koji je potpuno prazan jer se sve premestilo na Košutnjak, mali broj ljudi. U 11:52 manja grupa radnika Javnog servisa u Takovskoj odaje poštu nastradalima u Novom Sadu. I odjednom grad je zanemeo.
Posle 15 minuta ćutanja krećem prema Slaviji. U Bulevaru, kod pošte, nepregledan kolona ljudi koja dolazi od Pravnog fakulteta neprestano skače, peva i čeka. Na raskrdnici Kneza Miloša i Krunske mešaju se kolone ljudi jer je prolaz prema Skupštini zatvoren. Kod Londona prepuno. Ljudi se vraćaju na Slaviju ali i sa Slavije dolaze do Londona gde je prolaz, takođe, blokiran. Cvetni trg prepun a sve više ljudi je i u Manježu. Mekenzijeva je puna ljudi koji su pristigli sa Konjarnika kao i ulica Svetog Save i Bulevar oslobođenja u kojem je nemoguće sagledati kraj. Kolona ljudi, sa Gazele, dolazi Nemanjinom. Sve teže je kretati se i ljudi počinju da se zadržavaju na jednom mestu.
Čin sedmi
U 14 časova, sa Terazija, Trgom Nikole Pašića defiluju traktori iz Mačve, Rađevine i ko zna odakle još. Uz burne aplauze prolaze pored Skupštine i parkiraju se u Takovskoj. Iz Dečanske stiže karnevalska kolona sa instalacijam koje su studenti koristili u dotadašnjim protestima poput sendviča za Bujoševića, statua „Pobednik“ i slično.
Bajkeri počinju da prazne prostor ispred Skupštine a motore preparkiravaju duž Dečanske i okolnih ulica uz zaglušujuće turiranje motora. Veterani prave živi štit ispred bine a duž cele Skupštine. Stojim nedaleko od bine i čekam da snimim dolazak građana iz Bulevara i sa Trga republike.
Čin osmi
Tačno u 15 časova, uz buku kakvu je malo ko do tada doživeo, počeo je da se puni prostor ispred bine pred Skupštinom. I kad više ni igla nije mogla da padne na zemlju još uvek kolonama iz Bulevara i sa Trga nije mogao da se vidi kraj. Stojim „na jednij nozi“ pritešnjen između građana koji se sve više stiskaju i ratnih veterana koji su se povukli skoro do ograde postavljene oko Skupštine. Vri kao u grotlu. Čekam 16 časova da počne program, kako bih ga snimio, i razgovaram sa nekolicino veterana. U stvari vičemo jedni na duge na samo pola metra razdaljine. Negde posle 16 časova jedan od redara se penje na binu i nešto govori ali od zaglušujuće buke se ne razume šta priča. Jedan od veterana sa zebnjom kaže: „Samo da se ovo završi pre mraka“! „Zašto“? – pitam ga. „Bojim se da će biti nereda, spremaju se“ – odgovara. „Ma gde sme, vidi šta je naroda!?“ – kažem. „Nije to problem, mi ćemo za pola sata da počistimo sve iz parka ali koliko mladih ljudi može da nastrada? Videli smo sinoć na šta je spreman. Sami su polupali svoje traktore, policija je gledala i nije reagovala. On je njih žrtvovao i njih mi nije žao ali ovih nedužnih mladih ljudi jeste“. Ćutimo. Buka se ne smanjuje. Počinjem da osećam strašnu bol u leđima i nogama od stajanja stisnut sa svih strana. Pozdravljam se sa divnim ljudima koje sam upoznao i pokušavam da se probijem prema Takovskoj, Uz stalno izvinjavanje jer guram ljude da bi prokrčio put.
Čin deveti
Nekako stižem do kraja Takovske. Sve okolne ulice i prostori su puni. Pokušavam kod Palilulske pijace da se probijem do Pravnog a potom do Slavije da vidim i snimim kako je tamo. Kiša ponovo pada ali to nikom ne smeta. A malo ko ima kišobran. Jedva se probijam kroz masu. Milim. Negde oko 18 časova stižem na Slaviju. Sve dok mi god pogled doseže prepuno je ljudi. I glavne i poprečne ulice. Bol u leđima, zbog neprirodnog položaja tela uslovljenog gužvom, je sve veći. Svestan da neću moći da izdržim petnaestominustno stajanje krećem Nemanjinom do Sarajevske a onda Balkanskom do Terazija. Cilj mi je da se dokopam Mek Donaldsa i da uz sladoled objavim još jedan tekst.
Na Terazijama neki crnci „pumpaju“ i igraju uz bubnjeve a oko njih masa sveta.
Čin deseti
Tu sam, slučajno, sreo nekoliko svojih starih prijatelja, koje nisam video godinama i u onim kratkim razgovorima video sam u njima razoračenje što se, govorili su, ništa neće desiti i da su oni počeli da gube „energuju“!? Kažu, nemaju oni više vremena da čekaju da ovaj režim padne. Neki od njih su čak i doneli nekakve motke na koje su okačili zastavu Srbije, „da se Vlasi ne dosete“, sa kojima su mislili da vlast mogu da sruše.
Za to vreme pored nas je prolazilo na stotine mladih ljudi koji su uz zvžduke i zaglušujuću buku „pumpali“! Veseli, razdragani, puni nade.
Čin jedanaesti
Sedim u Meku, jedem sladoled sa jagodama i kucam tekst na telefonu. Odjednom telefon zvoni, gledam kćerka. „Gde si“ – pita, a neka panika i strah se oseća u njenom glasu. „U Meku“ – kažem. „Desio se neki veliki incident i studenti su prkinuli protest. Idi odmah kući“ – viče.
Izlazim na Terazije i tamo zapanjeno gledam skoro da nema sveta. Silazim prema Brankovom mostu na kojem velika kolona ide prema Novom Beogradu. Telefon mi neprestano zvoni i svi se raspituju šta se to dešava. Nikom nije jasno.
Epilog
Vraćam se kući i na N1 gledam prazne ulice na kojima su ostale samo neke manje grupice ljudi i slušam priču o nekakvom „zvučnom topu“ koji je Mračnjak upotrebio protiv svog naroda. A kroz glavu mi prolaze reči onog ratnog veterana: „Samo da se ovo završi pre mraka“. I slika na hiljade mladih ljudi, žena i dece.
Na svu sreću brza i pametna reakcija studenata sprečila i krvoproliće i za istoriju sačuvala priču da je na mirnom i najveličanstvenijem skupu u istoriji bilo milion ljudi. Ma šta ko pričao!?
Ivan Kovačević
