Glineni golubovi
Samo zato što hoće svoj novinarski posao da rade profesionalno, odgovorno, po savesti, ugrožavaju svoju egzistenciju, pa i svoj život i ostaju bespomoćni, bez zaštite, kao „glineni golubovi“, na vetrometini pomračenih umova, uglavno sa društvenih mreža“. Ovo bi, ukratko, bio opis novinara i onoga što oni rade u današnje vreme. A šta o stanju u medijima i onom što se događa oko medija misli neko ko korektno radi taj posao govori nam Saša Trifunović, glavni i odgovorni urednik „Lozničkih novosti“.
– Kako razumete govor mržnje kojem su izloženi novinari i kako na to gledate?
– Bilo kakav govor mržnje, prema bilo kome, je nedopustiv. Nažalost, novinari su tome izloženi ukoliko pokušavaju da rade svoj posao. To je uzelo maha iz više razloga, nema novinarske solidarnosti, da se kolege okrenu i napuste bilo koju konferenciju za medije kada neko počne da koristi neprimerene izraze, vređa, ili omaložva novinare. Ukoliko bismo tako radili, ta praksa bi, verujem, vrlo brzo prestala. Ovako neko vređa jednog novinara, ili medijsku kuću, a ostali se prave ludi u fazonu, neka ga kad postavlja takva pitanja, dobro je samo da nisam na tapetu ja i slično. Kolegijalnost, jedinstvo i momentalna reakcija na takva ponašanja su recept da se tome stane na put.
– Po vašem mišljenju od koga potiče govor mržnje uperen prema novinarima a ko su izvršioci?
– Nažalost, poslednjih godina, možda i deceniju, dve, od najviših predstavnika države, odnosno vlasti. Oni daju primer, a slede ih ostali na nižim „granama“ uvereni da je to način ophođenja prema „sedmoj sili“.
– Da li su novinarke „ranjivije“ i lakša meta?
– Verovatno jesu, njima se moguće obratiti dvosmisleno, sa skrivenim, perfidnim uvredama i porukama, pa se praviti blesav, ukoliko se na to reaguje. Uputiti neumesne komentare, navodne „komplimente“ i slično. Tu bi takođe trebalo da reaguju kolege i zaštite ih, ako već neko ko im se obraća nema dovoljno kulture da zna gde su granice.
– Koliko napadi na novinare stresno deluju na samog novinara a koliko na njegovu porodicu?
– Normalnom čoveku nijedan napad ne može da prija, ni verbalno, a, svakako, još manje fizički. U zavisnosti od njegovog mentalnog sklopa posledice mogu biti kraće, blaže, duže i dublje. Neko posle napada može promeniti svoj način rada, ublažiti pisanje, izbegavati teme, uvesti samocenzuru i slično. Porodica sigurno ne može biti imuna ukoliko je napadnut njen član, onaj koji im obezbeđuje i egzistenciju, tako da ti napadi jesu sve samo nisu bezazleni i posledice su složene i višeslojne.
– Da li su i koliko napadi na novinare otežavajući faktor u radu?
– Svakao da nije isto raditi u opuštenoj ili napetoj, stresnoj atmosferi. Ukoliko ste napadnuti, ili napadani, verovatno u nekome postoji grč, stega, nešto što mu koči misli i ruku pa piše pod strepnjom kakve će posledice napisano izazavati. Ukratko, napadi su vrlo otežavajući faktor u radu, pogotovo u sistemu gde su napadi na novinare uglavnom prošli nekažnjeno, a znamo da je bilo i onih koji su završili fatalno.
– Gde su i šta rade institucije?
– Tu su, ali uglavnom žmure. Ukoliko i provire to traje sporo i iznurujuće po novinara, ili medijsku kuću. Danas svako može da pikira na novinara i optuži ga za nanošenje duševnog bola, kaljanje ugleda i slične stvari, sa ili bez dokaza. Veće kuće, možda, to mogu da podnesu, ali lokalni mediji iscrpljujuće sudske procese teško mogu da izdrže, tu su troškovi, angažovanja advokata, neizvestan ishod, pogotovo ukoliko budu novčano drakonski kažnjeni. Sistem ne funkcioniše, neki su na strelištu, a drugi mediji, ili ih bar tako zovu, su kao beli medvedi, krše kodeks, zakon, ali su na „pravoj strani“ i sve prolazi.
– Solidarnost kolega, uglavno, izostaje. Zašto?
– Nema jedinstva, podele su tu, posednjih godina izuzetno oštre na „naše“ i „njihove“, što se podstiče vrlo uspešno „odozgo“. Finansijski pate oni koji neće da saviju kičmu, dok drugi imaju mnogo više nego što im treba i što zaslužuju svojim izveštavanjem. Razmišljanje tipa dobro je da nismo mi na udaru je takođe kobno, iako se nikada ne zna kada će se nišan pomeriti na drugu stranu. Da su novinari solidarni, imali bi bolji položaj, bili bi cenjeni, vlast bi ih se „plašila“ i zazirala od njihovog pisanja, pazila šta radi da ne „izađe u novinama“. Ovako su za svoj položaj dobrim delom krivi sami novinari, upravo zbog nesolidarnosti. Da su složni, bilo bi mnogo drugačije, ali bi najpre trebalo utvrditi krijeterijume šta su i ko su danas novinari, a ko je tu zalutao i misli da je novinar. Nažalost, mnogo je više onih koji misle da su novinari nego što stvarno to svojim radom i ponašanjem jesu. Kada se utvrdi ko su zaista kolege, ko su stvarno mediji, ko zaista izveštava, a ko je oglasna tabla ili razglas, može se krenuti u zauzimanja pozicije, položaja i ugleda kakav treba da imaju novinari.