Da nema nje , pogled moj bi se na lišće palo sveo, na rastući vetar i nadolazeće inje,
Da nema nje, sivilo strašno prešlo bi u crno nepovratno,
A mukla praznina zaronila u muljevito dno.
Da nema nje, ne bi ni mojih strasnih snova bilo,
Ni ovih slova, naboja poetskog, životne inspiracije,
Ni fantazije sreće, tako lekovite halucinacije.
Da nema nje, tavorio bih kao čežnje bleda senka,
Trajao u prošlosti zarobljen, u stvarnosti koje zapravo nema.
Zznam da moja ona nije, slutim da nikad ne može i neće biti,
No ipak zaslepljen i dalje plivam u moru neusahle nade,
Pod nebom beskrajnim obitavam, lud, njome očaran,
U oblacima kao među uznemirenim pticama već dobrano pijan.
Jer bistro belo za kafanskim stolom ne prestajem točiti,
te samome sebi besmisleno nazdravljati.
A i kroz vinsku maglu probija mi se svest da postajem samo vejka,
Ma šta mari, život je i za veselje, za setu i za patnju!
Pa neka sam (i) stabljika, ali bar ona koja do bola ume da voli,
da uzaludno večito čeka.
Vreme nezaustavljivo teče, u tamu se odliva neizvesnu,
oštra noć novembarska osvaja brzo,
Niz ulicu odlazim sporo, krivudavo, u sebe zagledan, u dvostruki mrak.
Al’ svaki put kad lice spazim radosno njeno, pohabani moj se svet nanovo obasja celi,
Pomislim li na nju, suncem mi se oko zažari, bolesno srce zatreperi,
Na tren se podmladim, na primičuću smrt zaboravim,
U naš se zagrljaj preobrazi umišljeni, u praznoj čaši vinskoj odslikan,
neuništivi plod mog ljubavnog plamička.
(U čuvenoj beogradskoj kafani „Stara Hercegovina“, 10. novembra 2024. godine)
Zoran R. Tomić
