Oduvek, život nam krase želje. One lepe, najlepše, zajedničke. A ako i kada postanu stvarnost, to više nisu želje. Želje postoje samo dotle i kao nešto što nije stvarnost. Samo su priželjkivana promena stvarnosti kakvu ne želimo. Zamišljena i možda jedino sanjana. Daju nam za pravo da očekujemo i želimo čak i nemoguće. Bacajući novčić u fontanu, primetivši kometu na zvezdanom nebu, gledajući nekoga u oči.
Ispisivali smo ih strpljivo i pažljivo u novogodišnjim ili božićnim čestitkama. Birajući čestitke po meri onih kojima ćemo ih poslati. Oni najrevnosniji imali su i spiskove dragih ljudi, kojima će ih poslati. Da nekoga ne izostave.
Možda niste znali, bajku o ribaru i zlatnoj ribici, u stihu, poučnog sadržaja, napisao je najveći ruski pesnik Aleksandar Puškin, 1833. godine. Objavljena je dve godine kasnije. Objavljivanje pratii jedan zanimljivi detalj. U rukopisnom izdanju, na marginama je zapisano: “18. srpska pesma”. Ne zna se zašto, no samo nagađa Puškinova želja da je smesti u ciklus “Pesme zapadnih Slovena”.
U narodima koji su je čuli i čitali, potom slede mnoge priče o zlatnoj ribici. Onoj koja nam ispunjava tri želje da bismo je pustili. Najčešće su šaljivog karaktera. Seid Memić Vajta, jedan od najomiljenijih pevača bivše Jugoslavije, peva o zlatnoj ribici koja umesto tri ispunjava samo jednu želju. Ribar, jer nije čovek samo jedne želje, pustio ju je, iz inata. Toliko blisko našem mentalitetu i shvatanju smisla i suštine života.
Vraćajući se u stvarnost, razmišljam o svoje tri želje.
Nije lako. Pristajem da ih navedem pod uslovom da i svaki čitalac pronađe svoje tri. I verujem, mnogo bi trebalo čitalaca i zlatnih ribica da ovaj zabasali svet nekako učinimo boljim.
Kolumnu ispisujem u jednom dahu, ne ostavljajući sebi dovoljno vremena za premišljanje. Otuda verujem da bih sledeći put naveo nešto sasvim drugo.
Trenutno i sasvim skromno, moje tri želje su:
Želim da nestane mržnje i ratova;
podele na gospodare i poslušnike (u svim vidovima ovih pojmova);
pohlepa i nemaština.
Možda vam padne na pamet to nešto sasvim drugo.
Siniša Mozetić, profesor u penziji
