U državi koja imalo drži do vladavine prava, dosledne podele vlasti i poštovanja objektivnih javnih institucija, do sopstvenog ugleda i poverenja prema građanima, svaki ministar je pravno i politički odgovaran za sopstveni službeni rad, za (ne)postupanje njemu podređenih lica – kao i za ukupno stanje u resoru kojim rukovodi.
Sledstveno narečenom, pošto sadašnji ministar unutrašnjih poslova u Vladi Srbije po svemu sudeći nije u stanju da kontroliše celinu policijskih snaga, odnosno ne može da uspostavi i garantuje javni red i bezbednost u zemlji, da zaštiti ljudske slobode i prava – dužan je da odmah podnese neopozivu ostavku.
S druge strane, ako policija poslednjih meseci a naročito proteklih sedmica, tokom građanskih protesta interveniše baš po naređenju, odnosno sa znanjem i odobrenjem tog nadležnog ministra – bezočno a nesakcionisano kršeći mnoge kapitalne međunarodne norme, ustavna, zakonska i ostala merodavna pravila i metode – on (i) iz tog razloga bez odlaganja, mora da napusti tû svoju poziciju.
Takođe, nasušno da lice o kojem je reč svojom voljom demisionira sa mesta ministra policije i u slučaju da je na njemu samo nominalno, čisto formalno – kao običan statista po zadatku, lišen stvarnog kapaciteta pripadajućih ovlašćenja – tj. kada neko drugi, via facti, izdaje naređenja policiji, uzurpirajući tako položaj koji mu regularno apsolutno ne pripada.
Imajući sve prethodno u vidu, retroaktivno se odričem priznanja u vidu posebne svečane diplome koju mi je baš trenutni ministar „unutrašnjih dela“ – i tada u istom funkcionerskom svojstvu! – kao predsedniku Upravnog odbora nekadašnje Više policijske škole u Zemunu, svojevremeno lično uručio za „doprinos policijskom školstvu“. Jer, uprkos trudu, moje (a i brojnih drugih) višegodišnje angažovanje na tom polju belodano nije dalo poželjne rezultate.
Pritom, apsurdno je očekivati da će svoju diplomu pravnog fakulteta, ma kako stečenu, „vratiti“ bilo koji javni delatnik koji se o nju svih ovih godina moralno i stručno višekratno neoprostivo duboko ogrešio.
Na kraju, sa rastućom zabrinutošću i potresenošću zbog posledica ovdašnjeg policijskog i parapolicijskog tiranisanja studenata i ostalih s(a)vesnih građana Srbije u njihovoj legitimnoj borbi za pravednu sutrašnjicu slobode i mira – još jednom najoštrije osuđujem bezakonje i teške zloupotrebe aktuelne vlasti, apelujući na prestanak državnog nasilja, a za uspostavljanje tolerancije i pravne sigurnosti. Za povratak razumu i normalnosti. U susret što hitnijim „nenameštenim“, autentičnim izborima na svim nivoima, uz najširu medijsku otvorenost i jednakopravnost svih učesnika.
Ujedno, svestan sam i sopstvene akademske odgovornosti prestoničkog univerzitetskog poslenika upravnog i ustavnog prava bezmalo već četrdeset šest godina.
Dr Zoran R. Tomić, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu
