Hoću da verujem da nismo baš sasvim propali i da još nismo za staro gvožđe, da još nije vreme da odemo na smetlište istorije. Ne zato što nismo nisko pali, što je činjenica, već stoga što verujem da čovek može da se podigne i uspravi iz najvećih dubina sopstvenog pada. Truli smo, nezahvalni smo, samoljubivi smo, gordi, neuki, priprosti, neobrazovani, nenormalni, zaluđeni… Sve to i još mnogo štošta drugog lošeg i negativnog u nama je, ali ja i dalje verujem da možemo sve to da promenimo, da se pokajemo, rodimo rod dostojan pokajanja i da se preobrazimo u dobre, lepe i obrazovane ljude. Samo, da li hoćemo to? Da li smemo da krenemo putem lične samoosude, lične samospoznaje? Da li možemo na prvo mesto, umesto svega dosadašnjeg, da postavimo slobodu i ljubav kao zajednicu ili ne? Ili ćemo i dalje da srljamo širokim putem ispravljanja i osuđivanja drugih, drugačijih? I da nestanemo…
Jovica Radović