ZAPISI IZ POMRAČENOG GRADA
Verujem, poštovani čitaoci, da ste se i vi, bezbroj puta zapitali kako je moguće da je Šabac, grad koji je slovio za otvoren, demokratski i slobodan u svakom smislu te reči, nekako preko noći postao potpuno, politički, mrtav.
Kako je moguće da se jedan grad, kakav je Šabac, potpuno utopi u opšte političko sivilo, da ne kažem mrak, Srbije u kojoj vlada isključivo jedna stranka. Ili bolje rečeno jedan čovek.
Za odgovor na ova pitanja sigurno je potrebna dublja i opširnija analiza. Međutim, ja bih, za početak, pošao od one naše stare dileme: „šta je starije – pile ili jaje“? Ako ovo prevedemo na politiku: „može li od loše vlasti da postane dobra opozicija odnosno može li od loše opozicije da postane dobra vlast“?
Pa, ako bolje i trezvenije sagledamo političku scenu u Srbiji, od početka višestranačja, a hoćemo da budemo objektivni i pošteni, pre svega prema samima sebi, jedino što možemo da zaključimo je surova istina da za ovih trideset i kusur godina nikada nismo imali ni dobru vlast ni dobru opoziciju.
Osim u iluzijama, nadanjima i emocijama!
Mada, u jednom trenutku, pred kraj 1992. i početkom 1993. pojavom DEPOS-a, sa sloganom „Ima šanse, ima, ima“ (DEPOS), u kojem su se našla imena poput Ljubomira Simovića, Miće Popovića, Slobodana Selenića, Nikole Miloševića, Borislava Mihajlovića Mihiza… i brojnih drugih uglednih ljudi, učinilo se da ipak „Ima šanse, ima, ima“.
Ali je to, nažalost, potrajalo vrlo kratko. Pomenuti, veliki intelektualci Srbije, ubrzo su shvatili sa kim, ili čim, imaju posla pa su se povukli iz politike pred najezdom „mangupa“ i skorojevića koji su u politici videli svoju ličnu šansu za boljim i bogatijim životom.
I, tako, iz i onako lošeg političkog semena posejanog krajem osamdesetih i početkom devedeseti počeo je da raste politički korov ali i da se, poput korova, širi neverovatnom brzinom.
Ali da nesreća bude veća taj „politički korov“ uzeli smo kao „pelcer“ i sa njim počeli da „kalemimo“ ili „rasađujemo“ buduće političare iako svesni da od tog posla neće i ne može biti ništa.
Pamet, ako smo je ikada i imali, potpuno nam je bila pomračena ratom, sankcijama, inflacijom a spas smo potražili u uverenju da se „politički korov“, može suzbiti „političkom ostrugom“ a ona „političkom ambrozijom“.
Važno nam je bilo samo da se sruši nedemokratska, kako smo tada mislili i nadali se da nešto slično nikada više nećemo doživeti, vlast Slobodana Miloševića pa makar morali da pravimo pakt i sa samim đavolom.
Međutim, taj politički „korov“, „ostruga“ ili „ambrozija“ iz Beograda, veoma brzo, preneseni su i u sve lokalne sredine diljem naše „ponosne“ Srbije.
A narod ko narod, počeo je da prihvata ovu pošast i sav taj politički „korov“, „ostrugu“ ili „ambroziju“ i da svojata kao svoje ne uviđajući da potpuno gubi kontrolu nad vlastitim životom.
(Nastaviće se)