Da bismo argumentovano pričali o belim i crnim plombama, najpre moramo da iznesemo vrline i mane i jednih i drugih. Pitanje koje izaziva najviše kontroverzi u vezi sa amalgamskim plombama, koje se nazivaju i crne ili sive plombe, jeste prisustvo žive i, u ovom slučaju, potencijalno štetno dejstvo iste na organizam. Istina je da se živine pare ispuštaju iz amalgamskih plombi i da je živa veoma toksična za ljudski organizam. U nekim zemljama je zakonom izbačena iz upotrebe, što zbog zdravlja organizma, što zbog zaštite životne sredine. Međutim, današnje amalgamske plombe jesu legura žive i srebra, bakra, kalaja i cinka. Čak oko 94 posto legure pripadaju srebru i kalaju, a živa učestvuje sa oko tri posto. Iako je nauka veoma podeljena oko štetnih efekata amalgamskih plombi, opšti stav je da je ova količina žive nedovoljna da izazove toksične efekte po ljudski organizam. Dalje, crne plombe su dosta čvrste, dugotrajnije od belih, mnogi od nas imaju još uvek crne plombe rađene u školskim ambulantama. Dobra osobina amalgama je i to što može biti aplikovan i u poluvlažnoj sredini, ispod nivoa desni, kada defekt nastao karijesom diktira takve uslove. Takođe, jeftinije su od belih i zahtevaju manje vremena za postavku. Ono što čini veliki nedostatak crnih plombi je estetika. Metalna boja koja vremenom oksidira menja njegov površinski izgled, koji ni u startu nije zadovoljavajući. Zbog toga, one se postavljaju na manje vidljivim mestima, u bočnoj regiji. Dalje, u idealnim okolnostima, svaki lekar se trudi da ukloni samo razmekšani, karijesni deo zuba, a sačuva svu preostalu zdravu zubnu supstancu. Posto je retencija između zuba i crne plombe isključivo mehanička, ovo često nije moguće, jer adaptacija amalgama zahteva određeni oblik kaviteta kako ta plomba kasnije ne bi ispala, što iziskuje i uklanjanje dela zdravog tkiva. Takođe, neispoliran amalgam u uslovima pljuvačke kao sjajnog provodnika, ukoliko postoje i drugi metali u ustima (zlato, srebro, platina…) može da dâ merljivu razliku potencijala, narodski rečeno– struju. Pored dugoročnih štetnih efekata ovakve sredine, subjektivni osećaj pacijenta je neprijatan.
S druge strane, bele ili kompozitne plombe imaju izuzetan estetski učinak. Sa pravilnom modelacijom, što neizostavno praktikujem iz funkcionalnih, zdravstvenih i estetskih razloga, mogu da, u potpunosti, imitiraju prirodan zub po obliku, boji,veličini i funkciji. Kompozitom je moguće, za razliku od amalgama, nadoknaditi i veće defekte u kojima je sa amalgamom nemoguće postići, vec pomenutu, mehaničku retenciju. Ovo zbog toga što je veza bele plombe i zuba, pored toga što je mikromehanička, i hemijska. Zahvaljujući ovome, pri aplikovanju belih plombi moguće je ukloniti samo oboleli deo zuba i sačuvati svo preostalo zdravo tkivo, bez obzira na oblik kaviteta. Sa napretkom tehnologije, danas imamo vrhunske materijale koje polje primene belih plombi čine jos većim nego ranije, pa čak i ako polje rada ide ispod linije desni. Nema štetnog sistemskog dejstva, kao ni galvanskih struja. 
Mana im je kraći rok trajanja nego kod crnih plombi. Poseban problem kod belih plombi jeste takozvano rubno zatvaranje. Tokom polimerizacije, bela plomba se neznatno kontrahuje i između plombe i zuba se stvori mikropukotina u koju kasnije dospevaju pigmenti iz kafe, cigareta, čaja, koka kole, hrane… Na tom spojnom mestu dolazi do prebojavanja ruba, što drastično umanjuje onaj prvobitni, estetski momenat kompozita. Opet moram da napomenem da je uz savremene materijale koje koristimo i adekvatnu obradu ivica zuba ovaj negativan efekat sveden na minimum ili čak i izostane. Na kraju, kod belih plombi, usled neadekvatne podloge, nestručne obrade ivica kaviteta, kao i lošeg adhezivnog sistema (lepka) moguća je „postoperativna osetljivost“ odnosno bol kad pacijent zagrize. Zato je i sam izbor materijala od presudnog značaja za kvalitet, funkciju i dugotrajnost plombe.
Na kraju, da li smo utvrdili koja je plomba bolja?
Mislim da apsolutna istina ne postoji. Amalgamske plombe treba menjati ako je plomba loša, ako je hrapava ili napukla, ako se vide pukotine oko plombe, ako je veza sa zubom oslabila, ili se pojavio karijes pored plombe. Ako je amalgamska plomba dobra i ako stoji dugi niz godina, ne treba je menjati. Zato svakom pacijentu prilikom pregleda preporučujemo da zameni samo one plombe koje i jesu za zamenu i, u tom slucaju, obično je menjamo belom plombom. Ukoliko plombu treba staviti prvi put svakako da su nam bele plombe materijal izbora. Stav naše ordinacije je da današnji materijali (kompoziti, glas jonomeri, kompomeri), a pogotovo oni koje mi koristimo u potpunosti zadovoljavaju, i funkcionalno i estetski pa ih, shodno tome, u svakodnevnoj stomatološkoj praksi, daleko češće koristimo.
