INTERVJU SA PROTOĐAKONOM DR LjUBOMIROM RANKOVIĆEM
– Crkva je važan činilac srpskog društvenog života i institucija sa najvećim ugledom u narodu. O pandemiji koronavirusa koja sablasno kruži planetom mnogi su već, pozvani i nepozvani, rekli svoju reč. Građani Srbije, među njima najveći broj vernika, očekuju i reč svoje crkve. Imaju li pravo na to, ili su ovo pitanja koja spadaju isključivo u nadležnost „carstva ovoga sveta“?
– Sve pojave i fenomeni, osobito globalnog i opštečovečanskog karaktera, koji zasecaju u sudbinu sveta i čovečanstva, imaju pored fizičke i svoju metafizičku prirodu i značaj. Tumačenje metafizičkih, odnosno, duhovnih dimenzija i znamenja u svakoj pojavi i u svakoj epohi, najvažnije je prizvanje crkve u ovom svetu. Verujući narod zato sa pravom očekuje reč crkve. Njen zadatak je da bude aktivni i kreativni činilac istorije a ne nemi posmatrač aktuelnih društvenih procesa. Crkva je Logos koji prebiva u svetu, „so života“ i „svetlost svetu“ koja osvetljava puteve svakoj epohi.
– Možete li onda, kao sveštenik, da uobličite tu nasušnu reč, koja se nedeljama u ovoj našoj i sveplanetarnoj drami, očekuje od crkve?
– „Kad naiđu teška mutna vremena i učestaju uzbune među ljudima, otvori se odjednom Biblija na njenim najtamnijim stranicama i naš užas ili naše nerazumevanje nađu drevne i poznate reči kao jedini izraz…“ – ovako je slavni nobelovac Ivo Andrić u knjizi „Znakovi pored puta“, dao putokaz gde naći odgovor u danima uzbune i pometnje. Biblija je Reč Božja kojom Crkva odgovara na sva pitanja i izazove ljudske istorije.
– Na kojim „najtamnijim stranicama“ Biblije se skrivaju „drevne i poznate reči kao jedini izraz“ za kojim traga današnji zbunjeni i pometeni čovek?
– „Najtamnije strane“ Knjige nad knjigama, su proročki tekstovi Starog i Novog zaveta koji skrivaju i otkrivaju tajnu Božjeg Promisla, dramu istorije i smisao postojanja čoveka i sveta. „Božja pravda se retko javlja… mestimično i na mahove. I to je sreća za ovaj svet… Ona je isto što i orkan, kataklizma i tragedija“ – upozorava, istovremeno i teši mudri Andrić. A starozavetni prorok opominje svoj narod u danima gnjeva i iskušenja: „Hajde narode moj, uđi u klijeti svoje, i zaključaj vrata svoja za sobom, prikrij se začas, dokle prođe gnjev“ (Isaija 26.20).
– Hoćete da kažete da su ovo dani gnjeva uvređenog Boga koji se sveti i kažnjava!?
– Ne, nikako. Nažalost, savremeni čovek, kroz svoju narav i ćud, u prvi mah, tako tumači ovu pošast koja je zadesila planetu. Bog nije gnevni osvetnik. On je Bog ljubavi ali i pravde. U našoj srspkoj nacionalnoj himni dozivamo ga u pomoć kao Boga pravde. On brine i bdi nad celim svemirom. Prema čoveku, koga je stvorio po svom liku, pokazao je ljubav i obilatu nesebičnost, učinivši ga gospodarem zemlje: „Rađajte se i množite se, i napunite zemlju i vladajte njome. I budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zverinja što živi n na zemlji“ (1. Mojs. 1, 28). Na Božju ljubav i nesebičnost čovek je uzvratio egoizmom i brutalnim odnosom prema svome „životnom okruženju“, prema prirodi. Priroda je odgovorila gnjevom.
– Vi u ime crkve poručujete da je pandemija osvetnički gnev prirode prema čoveku i čovečanstvu?
– Tako je! Čovek je psihofizičko biće. Dve majke podario je Bog čoveku na zemlji. Majku crkvu koja hrani, onu važniju, duhovnu stranu njegova bića, i majku prirodu koja zadovoljava njegove fizičke potrebe. Kroz protekla dva milenijuma, ne zna se prema kojoj majci je čovek pokazao više brutalnosti, bahatosti i zle volje. Crkva, čija glava je Bogočovek Hristos, majka je „lude ljubavi“ prema čoveku. Trpi, snosi, prašta i razume slabost dece svoje. Priroda nema previše emocija. Dugo trpi ali ništa ne prašta. Koronavirus je njen gnjev i njen odgovor na čovekovu bahatost i egoizam.
– Želite da kažete da priroda poseduje antropomorfna svojstva – svest, razum, volju, osećanja, gnjev…
– Vascela tvorevina poseduje teleološku dimenziju, dakle, ima svoju svrhu i svoj cilj. Svemu je Tvorac podario smisao i mudrost. Ali nema smisla bez Promisla niti mudrosti bez Premudrosti. Svestan sam da čovek našeg vremena teško može ovo da pojmi i razume, kroz svoje prazno i suho srce. Nestao je duboki čovek srednjeg veka koji je posedovao sposobnost da lomi pečate tajni i čita „črte i reze“, znamenja i poruke Božje tvorevine. Vladika Njegoš, razrešivši svojim genijalnim umom i poetskim darom duboke misterije prirode, kroz stihove poručuje: „Nad svom ovom grdnom mješavinom, opet umna sila toržestvuje; ne pušta se da je zlo pobedi“.
– Da li bi se moglo reći da se iz „nesporazuma“ čovekovog sa Bogom izrodio njegov nesporazum i sa prirodom?
– …Dodao bih – i nesporazum sa samim sobom. Čovek je postao biće nesporazuma. „Remetilački faktor“ opšte harmonije. Drski tiranin, bahati egoista, bezobzirni uzurpatpr i umišljeni sveznanac… Nasilnik nad prirodom. Najgore od svega je što ne shvata dokle ga je odveo „sušičavi racionalizam“. Oslobodio se „predrasuda“ ali je uz to izgubio duhovne vrednosti u veoma opasnoj meri. Raspala se njegova moralna i duhovna vertikala i on ispašta u zbunjenosti i ostavljenosti koje ga dovode do duhovne ispržnjenosti i očajanja. Sve ima, a ništa nema.
– Dakle, sve ovo što nam se danas dešava, Vi smatrate da je posledica gubitka čovekove sposobnosti komunikacije sa prirodom?
– Upravo tako! Karl Gustav Jung, genijalni poznavalac ljudske duše, svih duhovnih treptaja, devijacija, tegoba i teskoba savremenog čoveka, brižno i sa setom konstatuje: „Čovek se oseća usamljenim u kosmosu zato što više nije povezan sa prirodom i izgubio je svoju emotivnu „nesvesnu istovetnost“ sa prirodnim pojavama. One su polako izgubile svoja simbolička značenja. Grmljavina više nije glas razbesnelog Boga, niti je munja Njegovo osvetničko koplje. Ni u jednoj reci nema duha, nijedno drvo nije čovekov životni princip. Nijedna zmija, otelovljenje mudrosti, nijedna planinska pećina, dom velikog demona. Čoveku više ne govore nikakvi glasovi iz kamena, biljaka i životinja, niti se on obraća njima, verujući da ga oni mogu čuti. Nestao je njegov dodir sa prirodom, a sa njim i duboka emotivna energija koju je stvarala ta simbolička povezanost“.
– Ne čini li Vam se da se veliki psihoanalitičar otisnuo u jedan oblik panteizma?
– Ne, nikako! I veliki svetitelji crkve imali su živu vezu sa prirodom i vascelom Božjom tvorevinom. Smatrali su svaku tvar najbližim srodnikom. U „Rečima o Svečoveku“, Vladika Nikolaj na dirljiv način naziva pšenicu i vodu blizankma i sestrama našim: „Neka je blagoslovena sestra pšenica, naša blizanka na zemlji, koja je dala soj život, da nas nahrani. Neka su blagosloveni sunčevi zraci, koji su ušli u vlaće pšenice, iz koje je ovaj hleb; i voda, koja je upijena pšenicom; i minerali, kojima se pšenica hranila; i zemlja na kojoj je ovaj hleb rastao… Oprosti i pomozi, pšenico sestro. Uđi u nas i sjedini se s nama i pomozi nam svojom lepotom i dobrotom… I neka su blagosloveni hidrogen i oksigen, veliki elementi prevelike vodene stihije na zemlji. Neka su blagoslovena sva korita, svi kanali, i sve arterije, kroz koje je ova voda tekla hiljade godina… Neka uđe voda u nas, kao u hram Duha Svetoga, i neka pomogne svome i našem osećanju, naša sveta sestra-blizanka, voda mnogoočita“.
– Kad smo već kod odnosa hrišćanina prema prirodi, poznata je „Himna Suncu“ Franje Asiškog?
– Hvala Vam na potsećanju na velikog rapsoda zapadne crkve, koji se obraća Božjoj tvorevini kao svojim najbližima: „Hvalim te, Bože, sa svim stvorenjima tvojim, gospodina brata Sunca naročito… Hvalim te, Bože, zbog sestre Mesečine… Zbog brata Vetra… sestre Vode… brata Ognja… zbog Zemlje, naše majke… zbog Smrti, sestre naše…“ Sve je Bog stvorio sa ciljem da služi čoveku i hvali svoga Tvorca. „Sve što diše neka hvali Gospoda!“, kliče psalmopevac David. Ali niko tako nije dirljivo i potresno svedočio o lepoti ovog Božjeg sveta, i velikoj tajni njegovoj, kao Dostojevski: „Svaka travka, svaka bubica, mrav, pleča zlatna, svi oni, za divno čudo, znaju put svoj, makar što nemaju uma; – tajnu Božju svedoče, neprestano je sami izvršuju… Pogledaj na konja: Životinja velika, čoveku najbliža; ili na vola, koji za čoveka radi i hrani ga… kakva krotost, kakva odanost čoveku, kakvo poverenje, kakva lepota u njihovom liku! Dirljivo je znati, da na njima nema nikakva greha, jer je sve savršeno, sve je osim čoveka bezgrešno, i s njima je Hristos još pre nego sa nama.“
– Moglo bi se zaključiti, po tome, da je čovek jedini nosilac greha, anarhista, rušilac i remetilac u lancu prirode kao Božje tvorevine?
– Upravo tako. Brojni ekološki pokreti širom sveta nastoje da obnove u čoveku svest o potrebi poštovanja prirode. Međutim, sve je zasnovano na pomalo invalidnom materijalističkom pristupu da je priroda samo ukras, mrtva stvar, idol… Priroda ima i svoju duhovnu dimenziju. Ona je životni princip, život i izvor života. Priroda ima dušu i ona poseduje svetinju života koja se mora poštovati, uvažavati i pomagati. Mora čovek da uspostavi harmoniju sa prirodom, u istoj meri kao sa svojim Tvorcem i bližnjima. Odsustvo takve svesti izrodilo je ovo misteriozno čudovište – koronavirus, koje, kako rekoste, kao avet sablasno kruži našom planetom, sejući strah i smrt.
– Proširili ste ovu temu na brojne aspekte života, a sa druge strane, crkveni ljudi, episkopi, sveštenici i teolozi, uglavnom se danas bave pitanjem pričešća vernika. Vodi se polemika da li kašičica kojim se vernici pričešćuju može preneti virus i proširiti zarazu. Kako to komentarišete?
– Sveta Liturgija i pričešće svetim tajnama su identitet crkve i njen večni i, već dvomilenijumski, neprekinuti kontinuitet. Liturgija je ikona crkve. Bez Liturgije crkva ne postoji. Zato se crkveni ljudi grčevito bore da se ta reka večnog života ne zaustavi, i ne presuši.
– Ipak, krizni štabovi i medicinska struka preporučuju i dozvoljavaju da se bogosluženje obavlja u hramovima bez prisustva vernika. Da li je to po Vašem mišljenju dovoljno za održavanje „kontinuiteta“ o kome govorite?
– Smatram da jeste. Ovo planetarno „vanredno stanje“ hrišćani treba da prihvate i razumeju kao „oročenu“ epitimiju. Da prihvate ovo vreme kao šansu za svoje lično i saborno veliko duhovno preispitivanje, na svim poljima života. Ovo je prilika za sveopšte „resetovanje“ čoveka u svakom pogledu. Prilika je da se čovek smiri, da se utiša, da odbaci i prezre životnu razmaženost, da ovu pojavu razume kao znamenje, kao poruku svoga Tvorca. Nije problem u kašičici i nije pitanje da li ona može preneti zarazu. Nije ona zaražena nego mi. Mi smo nosioci zaraze. Bolest je posledica greha. Pitanje svih pitanja jeste koliko smo, ovakvi kakvi jesmo, dostojni svete tajne pričešća? Istina sveto pričešće nije zasluga nego dar. Ali možemo li razumeti da Onaj koji daje dar, ima razlog da dar uskrati, da opomene, da pošalje neku poruku… I konačno razumimo: Pričešće nije „tableta spasenja“, koja deluje kao aspirin. Ono može biti na spasenje ali i na sud ili osudu. Ko ima uši da čuje neka čuje. Međutim duhovno obnevideli i ogluveli čovek u svojoj gordosti nije u dovoljnoj meri na talasima numinoznih poruka i signala. Gordi savremeni čovek hoće sve, i odmah. „Smiri se gordi čoveče!“ – poručuje Dostojovski – „Slomi oholost svoju. Pronađi samoga sebe u sebi. Smiri se i savladaj, pa ćeš se pronaći. I postaćeš slobodan, kao što nikad nisi bio!“ Svetu je potrebno smirenje. Ovo je prilika da se povučemo u „klijet svoju“ u dom svoj, u odaje duše svoje i da prionemo da obnovu sebe i na traženje sebe u sebi. Nestrpljivim „revniteljima“ poručio bih: Biti hrišćanin znači pretvoriti sebe u hram Božji, a ceo život u liturgiju!
– Većina naših vernika dočekuju velike hrišćanske praznike u svome domu. Po svoj prilici proslavićemo i najveći hrišćanski praznik Vaskrs u svojim kućama. Može li dom i porodica da zamene hram i praznična bogosluženja?
– Moraju i mogu! Dom je ikona hrama, porodica ikona crkve. To su temelji svega. Apostol Pavle u svojim poslanicama pozdravlja porodicu kao „domaću crkvu“. Porodica je danas u velikoj krizi. Prilika je da se u ovim danima obnovi i učvrsti. Da se izgrade hrišćanski odnosi u porodici. Da dom postane svetinja. Slavska ikona, kandilo pred ikonom, svećica u čiraku, miris tamjana i porodična molitva, topla porodična atmosfera, to je već hram. Često veći i uzvišeniji od ogromnih i glomaznih katedrala širom sveta, koje liče na kule vavilonske, znamenja čovekove gordoosti i sujete. Sveti Vladika Nikolaj, sećajući se kućne molitve u dvorištu svog doma u Leliću, sa setom piše: „…U letnjim danima, molili smo se uveče napolju, u dvorištu. Mesec je bio ikona, zvezde upaljene svećice, stari đed sveštenik! Kada mi danas pada na pamet ova molitva, ja osećam više pobožnosti, skrušenosti i mirnoće duševne, nego što sam osećao u svim velikim i raskošnim crkvama i katedralama sveta, u Evropi i Americi“.
– Otkuda onda takva pometnja među vernicima i upornost da se po svaku cenu, uprkos zabrani, dođe u hram?
– Rekoh, porodica se rasula. Najbliži srodnici postali su nam daleki stranci. Niko nikog ne razume. Niko neće da popusti, da razume, da se smiri, da oprosti… Svak tera po svome. Zato smo „doterali“ dovde… Kao sveštenik, već skoro pola veka, prvi put nisam bio u hramu skoro mesec dana. Čeznem, žudim za atmosferom svetinje Božje kuće. Međutim, volim tu čežnju, to iščekivanje ponovnog susreta sa ikonostasom lica vernika u hramu na molitvi, za likovima svetaca na ikonostasu, za tajanstvom i lepotom mirisa hrama, bogoslužbenim pesmama i himnama, za susretom sa svojim Vladikom, braćom sveštenicima, sa prijateljima i poznanicima… To iščekivanje u mojoj duši jača veru, krepi i zari duši… Volim to uzbuđenje… Voleo bih da potraje… „Ljubav je lepa samo dok se čeka“ – peva brankovinska vila… Svemu jednom dođe kraj… „Hrišćanin je sličan isprošenoj devojci. Kao što isprošena devojka neprestano misli o obručniku svome, tako i hrišćanin o Hristu. Iako je obrunik daleko preko deset brda i planina, svejedno devojka se ponaša kao da je on neprestano tu, kod nje i sa njom. Ona misli na njega, peva njemu, govori o njemu, sanja o njemu, sprema darove za njega“ – piše jedan veliki otac crkve. Učinimo dušu svoju devojkom. Čistom, vernom, nežnom i čežnjivom za Hristom. Budimo mudre devojke iz Jevanđelja, koje sa upaljenim žišcima na kandilu života, uzbudljivom čežnjom iščekuju ženika Hrista.
– Za kraj, šta bi ste poručili našim čitaocima i verujućem narodu?
– Želim svima da dane Velike ili Strasne sedmice provedu hodeći za Hristom, u mislima i molitvi. Da u sebi dožive dramu Njegovog podviga za nas. Da ne osuđuju njegove sudije i mučitelje, govoreći: „da sam ja tamo bio, ne bih radio tako“. Svi smo krivi za sve! To je hrišćanska maksima. Najveće dostojanstvo hrišćanina jeste, smatrati sebe najnedostojnijim! Želim da u radosti dočekaju Vaskrs, dan opšte pobede. Želim svima da pobede svako zlo i svaki greh u sebi. Bolesnima da pobede bolest. Da zdravlje i snaga imuniteta savlada viruse korone, a naše duhovno smirenje da iskoreni viruse greha iz naše duše i srca! Želim, dakle, svima obilje telesnog i duhovnog zdravlja. Vaskrs je Pasha – Izlazak! Želim svima izlazak iz svega što nas danas porobljava i tlači. Poručujem svima: Ne bojte se. Verujte u Boga i sebe! Sve je moguće onome koji veruje. A svima nama, dok traju ovi vanredni dani, poručujem: