Prošlo je mesec dana od zabrane književne manifestacije “Kikinda short“ i promocije kulture „Mirdita, dobar dan“ u Beogradu. Iako Ustav nalaže slobodu govora i mišljenja jednostrane odluke o zabrani bez pravog obrazloženja mogu biti uvod u nove zabrane. Tako, posle 18 godina, naprasnom odlukom gradonačelnika Kikinde, u dvorištu biblioteke bio je zabranjeno čitanje i druženje značajnih književnih poslenika, među njima i dvojice Ninovaca, navodno da ne bi vređali Srbiju i predsednika.
Satira i kratke književne forme pripadaju korpusu umetnosti, a ona je uvek bila ogledalo ljudskog bitisanja. Preuzimanjem uloge sudije i državnog cenzora ovaj gradonačelnik svrstao se u red protivnika kulture i umetnosti, a primera radi on svoj posao ne radi dobro. Pre svega zato što se godinama ne rašava pitanje zdrave pijaće vode, civilizacijskog preduslova.
Slično je bilo u Beogradu gde je zabranjena dugogodišnja manifestacija “Mirdita, dobar dan“, navodno da se spreči promovisanje albanskog nacionalizma. Međutim, na sve ovo nije bilo oštrijih reakcija kulturne i šire javnosti, sem sporadičnih osuda u retkim profesionalnim medijima, što otvara mogućnosti da ovakve zabrane postanu praksa ne samo izvršne vlasti već i lokalnih kabadahija.
Pri tome na duži rok ugroženi su i drugi autori ne sao piasne reči, već i drugi stvaraoci, a najpogubnije što to dovodi i do autocenzure. Primera radi davne 1972. zabranjen je list „Čivija“ i Čivijada zbog karikatura i tekstova koji su zadirali u dalje „federiranje federacije“, a ona je obnovljena tek 18 godina kasnije. Naravno da se u kulturnim i javnim krugovima itekako vodilo računa da se ne zadre u „zabranjenu oblast“.
I nije to prvi put, jer i sam Radoje Domanović nije dočekao bolja vremena promenom režima. Doduše, pravi umetnici stvaraju i stvareće uprkos zabranama, jer takav im je poziv i usud.
D. Eraković